Erdogan sluša samo sebe

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i zvanično je juče zakazao prevremene izbore za 1. novembar i imenovao premijera Ahmeta Davutoglua da predvodi privremenu administraciju, čime je okončana faza neuspešnih koalicionih pregovora.

Davutoglu je sve vreme pokušavao da nađe partnera svojoj Partiji pravde i razvoja (AKP), koja na izborima u junu – prvi put otkako je došla na vlast 2002 – nije uspela da ostvari apsolutnu većinu.

Kako je sekularna opozicija odbila koaliciju sa konzervativnim islamistima iz AKP-a i odbacila podršku manjinskoj vladi, otvoren je period političke neizvesnosti kakav nije viđen od vremena lomljivih koalicija pre dve decenije.

Predsednik Erdogan ne krije da priželjkuje povratak jednopartijske vladavine i nada se da će novi izbori AKP-u, koji je osnovao, dati priliku da povrati apsolutnu većinu, izglasa izmene ustava čime bi bio uveden predsednički sistem i tako se legalizovala njegova apsolutističku vlast.

U junu je 60 odsto birača jasno stavilo da znanja da im je dosta AKP-a i Erdoganove autoritarnosti, ali on veruje da je nacija pogrešila i da tu grešku treba ispraviti na novim izborima, verovatno u novembru.

Pripisujući kraj jednopartijske ere izdaji kurdskih „terorista” i takozvanih intelektualaca,  Erdogan tvrdi da je Turska suočena sa domaćim neprijateljima koje samo lider snažan kao on može da pobedi.

Dok islamisti pozivaju Turke na pobunu protiv „nevernika” Erdogana i na pomoć kako bi se zauzeo Istanbul, pokazuje se da su predsednikovi prioriteti okrenuti u drugom pravcu. Ambijent rata protiv Kurda pruža savršenu priliku da se na novim izborima povrate birači koji su u junu napustili AKP.

Turska je pod opsadom. Neprijatelj vreba. Ne samo da „teroriste” treba uništiti do poslednjeg, kako kaže Erdogan, već ih treba optužiti da su prekinuli primirje. Uporedo s tim treba diskreditovati prokurdsku Narodnu demokratsku partiju (HDP) koja je ulaskom u parlament pomrsila Erdoganove izborne kalkulacije.

Dok opozicija predsednika optužuje za „virtuelni državni udar”, analitičarima je jasno da je turski „simultani rat” protiv Islamske države pokrenut kako bi se napali Kurdi. Ako su Amerikanci upali u Erdoganovu zamku srećni što se posle dugog ustezanja odlučio da se pridruži koaliciji protiv islamista, u Turskoj su mnogi pročitali njegov plan.

Predsednik sve vreme priprema teren za nove izbore: računa da će svojom retorikom zastrašivanja probuditi turski nacionalizam. Računa da HDP ovoga puta ne pređe visok cenzus od 10 procenata. Posle bi sve trebalo da ide lako.

Problem je što analize junskih izbora ukazuju da je pad popularnosti AKP-a direktno vezan upravo za Erdogana koji vladajućom strankom nastavlja da upravlja iz predsedničke palate u Ankari.

Zamera mu se što je učestvujući u kampanji prekoračio ustavna ovlašćenja, a mnogima se ne dopada njegova autoritarnost. Tvrdi se da i unutar AKP-a raste nezadovoljstvo što sopstvene političke ambicije ostvaruje mešanjem u partijske poslove.

Uveren da je njegovim izborom 2014. već stvorena predsednička republika, kaže da samo treba priznati novu realnost: „Da li to neko prihvata ili ne, ali turski administrativni sistem se promenio. Sada ovu de fakto situaciju treba postaviti u legalni ustavni okvir.”

Iako će AKP sigurno biti stranka sa najviše glasova, biračko telo nastavlja da se osipa. Istraživačka kompanija Geziči upravo je saopštila da, suprotno Erdoganovim planovima, AKP nastavlja da ide nizlaznom linijom dok opozicija napreduje: procenat glasova je sa 40,8 u vreme izbora 7. juna u avgustu pao na 39,2 odsto.

Racionalan političar bi razmislio zašto se osipa biračko telo partije čiji je bio koosnivač. Ne i Erdogan čija politički motivisana greška otkriva zaključak da direktno izabrani predsednik ne treba da odgovara parlamentu, da ne treba da koegzistira sa ustavnim sistemom zasnovanim na parlamentarnoj demokratiji.

Predsednik je već najavio da će tokom nove kampanje ponovo zanemariti neutralnost koju mu određuje ustav i ponovio da je snažan predsednički sistem jedina opcija.

Teško zato da će Erdogan prihvatiti zahtev glavne opozicione Republikanske narodne partije (CHP) da poštuje demokratsku proceduru.

Novi izbori su nesumnjivo ono što je Erdogan želeo i posle dva meseca pregovaračke pantomime uspešno ostvario. Ali, „sultan iz Ankare”, kako ga zovu, postavio je pri tom sopstvene ambicije iznad interesa zemlje i njenih saveznika.