Повратак Русоу

Клима је отишла до ђавола, зиме топле – лета кишна! Ни за скијање по планини ни за купање у језеру: то је реалност западне Европе. Али, шта се ту може, живети се мора и у новим климатским условима. Француска држава је поводом ових промена, а у наступајуће гледајући, одлучила да направи један русоовски експеримент: око језера Анеси створена је учионица зорне наставе живота с природом а не против ње, мајке – како би рекао Русо. Учи се са уживањем.

Анеси је градић-медаљон од којег се перла неких дванаест ћилибарских села. Окружују 12 километара дугачко и три широко глечерско језеро ширећи се ка узвисинама 2.500 метара високих Алпа. Снег је провејавао и почетком јула, када смо обилазили пределе Анесија, али тек толико да забели врхове. Чисто је и тихо. И доле и горе.

Зидање у овој области је ограничено, годишње се одобри грађевинских дозвола на свега 80 хектара. Цена квадратног метра је међу најскупљим у Француској, достигла је Париз. Градити се може само оно што претходно одобри грађевинска комисија а њу интересује – очување амбијента. Ресторан у брдима, на пример, прави се од тесаног дрвета и покрива шиндром. У тоалетима је уграђен посебан механизам сувог уништавања отпада који минимално загађује земљиште. Храна је домаћа, из околине: вино с подножја Алпа, диџестив је исто нешто што се може попити само у том крају – калвадос у чију боцу је стављена жива змија! Укус је глатко горкаст.

Краве су обожаване животиње; чисте, мирне, скоро свака има око врата сребрно звоно на широком кожном појасу – цена звона 550 евра.

Сир је мешавина крављег и козјег и нарочито се поносе колутом који после неколико минута на длану стане да "гамиже". Народска кухиња справља кобасице у вину и умуљани кромпир са сиром, и то у количинама за мобу: казанским. Пре буђола с целим чешњевима белог лука непца се припреме дињом и рибизлом, али осим овог колабрењоновског благоутробија и у високој кухињи јела су обогаћена локалним зачинима! Ружичасти цветови посути по бифтеку, лавандасти укус у уљастом диџестиву, па чак и гаспаћо има алпску свежину, коју једино нема буђави сир.

Фабрике су забрањене, наравно и хотели који личе на фабрике. Посвуда су отворени спа центри, адреналински паркови – паркури (прелажење с дрвета на дрво уз добро обезбеђење каишевима), с висова се спуштају параглајдинг крила (летач плус инструктор), уздижу се балони, просечене су дискретне нордијске стазе (шетња помоћу скијашких штапова), од водених уживања уобичајени су скијање и веслање, али и кануинг и кањонинг – спуштање низ литицу кроз водопад...

Путеви су уски да би се возачи обесхрабрили, препоручује се бицикл, шетња и јавни превоз. Не треба бринути, досадно не може бити никако у комбинацији: ред свештомипаданапамет спорта – ред алпске хране!