Povratak Rusou

Klima je otišla do đavola, zime tople – leta kišna! Ni za skijanje po planini ni za kupanje u jezeru: to je realnost zapadne Evrope. Ali, šta se tu može, živeti se mora i u novim klimatskim uslovima. Francuska država je povodom ovih promena, a u nastupajuće gledajući, odlučila da napravi jedan rusoovski eksperiment: oko jezera Anesi stvorena je učionica zorne nastave života s prirodom a ne protiv nje, majke – kako bi rekao Ruso. Uči se sa uživanjem.

Anesi je gradić-medaljon od kojeg se perla nekih dvanaest ćilibarskih sela. Okružuju 12 kilometara dugačko i tri široko glečersko jezero šireći se ka uzvisinama 2.500 metara visokih Alpa. Sneg je provejavao i početkom jula, kada smo obilazili predele Anesija, ali tek toliko da zabeli vrhove. Čisto je i tiho. I dole i gore.

Zidanje u ovoj oblasti je ograničeno, godišnje se odobri građevinskih dozvola na svega 80 hektara. Cena kvadratnog metra je među najskupljim u Francuskoj, dostigla je Pariz. Graditi se može samo ono što prethodno odobri građevinska komisija a nju interesuje – očuvanje ambijenta. Restoran u brdima, na primer, pravi se od tesanog drveta i pokriva šindrom. U toaletima je ugrađen poseban mehanizam suvog uništavanja otpada koji minimalno zagađuje zemljište. Hrana je domaća, iz okoline: vino s podnožja Alpa, didžestiv je isto nešto što se može popiti samo u tom kraju – kalvados u čiju bocu je stavljena živa zmija! Ukus je glatko gorkast.

Krave su obožavane životinje; čiste, mirne, skoro svaka ima oko vrata srebrno zvono na širokom kožnom pojasu – cena zvona 550 evra.

Sir je mešavina kravljeg i kozjeg i naročito se ponose kolutom koji posle nekoliko minuta na dlanu stane da "gamiže". Narodska kuhinja spravlja kobasice u vinu i umuljani krompir sa sirom, i to u količinama za mobu: kazanskim. Pre buđola s celim češnjevima belog luka nepca se pripreme dinjom i ribizlom, ali osim ovog kolabrenjonovskog blagoutrobija i u visokoj kuhinji jela su obogaćena lokalnim začinima! Ružičasti cvetovi posuti po bifteku, lavandasti ukus u uljastom didžestivu, pa čak i gaspaćo ima alpsku svežinu, koju jedino nema buđavi sir.

Fabrike su zabranjene, naravno i hoteli koji liče na fabrike. Posvuda su otvoreni spa centri, adrenalinski parkovi – parkuri (prelaženje s drveta na drvo uz dobro obezbeđenje kaiševima), s visova se spuštaju paraglajding krila (letač plus instruktor), uzdižu se baloni, prosečene su diskretne nordijske staze (šetnja pomoću skijaških štapova), od vodenih uživanja uobičajeni su skijanje i veslanje, ali i kanuing i kanjoning – spuštanje niz liticu kroz vodopad...

Putevi su uski da bi se vozači obeshrabrili, preporučuje se bicikl, šetnja i javni prevoz. Ne treba brinuti, dosadno ne može biti nikako u kombinaciji: red sveštomipadanapamet sporta – red alpske hrane!