Згодна бака на штиклама

Када Љиљана Стјепановић глуми, човек и не мора да је гледа. Довољно је да слуша њен тако снажан и раскошан глас који отвара просторе, открива дубине, опчињава, уздиже и онда „баца на земљу”. Захваљујући том моћном вокалу ова уметница ватрене енергије често забавља публику певајући ромске песме из разних представа у којима је играла у свом матичном „Позоришту на Теразијама”. Баш дан уочи сусрета са нама вратила се са гостовања на Палама, где је заправо одржала концерт.

Одувек је волела да слуша циганску музику, мада ни сама није знала да уме да пева док није „била приморана” да то чини на сцени.

– Не знам тачно које године сам добила улогу старице Изергил у првој верзији мјузикла „Цигани лете у небо”, коју је режирао Чех Петар Новотни. Био је згранут мојом енергијом и доделио ми је пет соло нумера. Некако ми је кренуло. Испоставило се да то иде уз мој темперамент. Гледајући представу, Игор из „О’Ђиле” одмах ме је позвао да снимим са њима филм „Осми дан у недељи”. Посебно сам поносна што сам сарађивала са ансамблом који је са том музиком обележио једно време. Остала ми је касета као успомена. Представе су врло гледане и већ годинама иде и друга верзија, тако да практично пола моје каријере глумим старицу Изергил. Режисер Влада Лазић је младим глумцима дао да буду у првом плану, а мене је ставио у ћошак, али ја искористим тих својих пет минута – каже уметница која, како је у монографији о њој записао Војкан Борисављевић, „подједнако добро игра и главне и споредне улоге, и без обзира на то да ли у представи изговара неколико реченица и отпева једну или две песме, или игра носећу ролу, ефекат је увек исти – изванредан!”

Љиљана је била стипендиста „Позоришта на Теразијама” и сентиментално је везана за то позориште. Оно је њена друга кућа и друга породица. Ту је започела каријеру и остала до пензије, па и надаље, јер не престаје да ради. Публика је може видети и у „Звездара театру”, „Академији 28”, Крушевачком позоришту... Са свим тим представама гостује свуда редом, што изискује велики напор, али она једноставно без глуме не може да живи.

Привлаче је мушке улоге

На њеном репертоару било је разноразних карактера, тешко је све те улоге и набројати. Најмање се појављивала у филмовима, али што се позоришта тиче, одиграла је више од сто наслова, а о серијама да и не говори. Телевизијски гледаоци је памте као „Спечену” у „Бољем животу”, Озренку Солдатовић у „Срећним људима”, Сиду Пандуровић у „Породичном благу”... а тренутно је идентификују и са топлим ликом Радојке, жене из народа у серији „Село гори, а баба се чешља”. Баш недавно ју је у Опатији пријатно изненадио човек који је пришао и узвикнуо одушевљено, препознавши је: „Јао, Радојка...”

– Све сам живо играла, од краљица, до проститутки. Сада ми је у „Звездара театру” поверена улога какву до сада нисам тумачила. Играм привлачну баку са великим штиклама, у хеланкама... То је и мени нешто сасвим ново, јер ме нису тако гледали чак ни кад сам била млада. Веома уживам и у том изазову. Стално понављам, можда сам и досадна, да бих волела да одиграм и једну велику зрелу мушку улогу. То ми је сан. И као млада сам се нудила да играм Санча Пансу, али ми нису дали. Свом позоришту никада нисам опростила што ми то није дозволило. Не бих правила карикатуру од лика, озбиљно бих то радила. А имам тај зрели мушки глас који је одговарао чак и Дон Кихоту. Или Миткету. Зашто да не? Мајка сам два сина и целог живота сам покушавала да будем блиска са њима, зато ме мушка психологија врло занима. То ми је за сада неостварена жеља, али ко зна... Још сам млада и перспективна глумица – говори уз смех својим мирним, дубоким гласом, огрубелим од дуванског дима, ова шармантна и непосредна жена, коју колеге из милоште у шали зову чика Љиља.

С обзиром на околности које су је снашле, Љиљана је своју снагу силом прилика доказивала и у приватном животу. Када би, каже, написала аутобиографију, људи не би могли да верују колико је живот за глумицу једног велеграда био компликован, почев од суровог избацивања из стана, болног развода...

– Удала сам се млада, из велике љубави, из гимназијских дана. Имала сам тек 21 годину, још сам студирала глуму.Нажалост, наша љубав није дуго потрајала. Развела сам се са непуних 27 година и остала сама са двоје мале деце, на почетку каријере. Моју енергију је било тешко пратити. Ето, нека ја будем кривац због распада брака, не желим да препричавам разне лоше околности. Лично сам донела ту страшну одлуку и мислим да је исправна, јер је тако било боље и за мене и за наше синове.  Пошто сам патријархално васпитана и у таквој сам породици одрасла, то ми је веома тешко пало – искрена је Љиљана, која је, и поред свега, са бившим мужем наставила да се виђа с времена на време, јер је сматрала да Игор и Властимир треба да буду у контакту и са оцем. Много је плакала када је умро.

Било је емоција које су после развода заголицале њено срце, имала је и једну дугу везу, била је лепа док је трајала, додаје загонетно, али већ годинама је сама, без животног партнера. Не смета јој самоћа, ужива у слободи и коначно може да се посвети себи.

– Мада су синови одрасли и стекли своје породице, они су увек приоритет мог живота, али нађем времена и за себе. Пишем поезију, издала сам и две књиге, а имам толико песама да бих могла још четири да објавим – открива наша саговорница.

Љиљана неизмерно воли да се дружи.

– Имам дивне другарице. Једна је радила као зубар, друга је инспицијент у пензији, трећа пи-ар Позоришта на Теразијама... Тања Петернек је међу њима, иако је млађа. Оне су ми као сестре. Помажемо се, путујемо, причамо, нађемо се да једемо цревца на жару, свратимо и у кафану. То је простор који ме фасцинира. Наши проводи су за памћење. Попијемо хладно пивце, провеселимо се, ја и запевам ако треба... Врло често одемо и у моју викендицу у Винчи. Није баш поред Дунава, али има фантастичан поглед на Дунав. Тих 10 ари плаца на којем су моји родитељи, нажалост сада покојни, подигли кућу под старе дане, поклон је од њих. Тамо се и фамилијарно окупљамо. Брат и снаја имају два сина, обојица су ожењени, старији има и ћерку, ево и моји синови су се поженили и добили ћерке, а још ће и да се шири круг. Дивно се слажемо и лепо ми је кад смо заједно, па сам ја углавном иницијатор – прича уметница сва устрептала, не скидајући широко осмех с лица као свој заштитни знак.

На београдском асфалту

Љиљана је београдско дете. Рођена је у Градској болници на Звездари, одрасла у Захумској улици, код Вука. Свом оцу Јовану Стјепановићу је била веома привржена.

– Тата је, иначе, Славонац. Њему су убили и мајку и оца, и бабу и деду, и рођену сестру, и од стричева... Он је три године био у логору у Јасеновцу и један је од малобројних преживелих. То је за њега била тешка траума. Сањао је до последњег дана све то, јецао у сну... Нон-стоп је причао о томе, тако да сам и ја то преживљавала. Чувени редитељ Спилберг је с татом направио документарац. То што наши овде нису урадили, јер ми не знамо ни једну своју жртву да ценимо, урадили су Американци. Добио је диплому у знак захвалности што је пристао да говори. Емитовано је и код нас, али он је убрзо после тога, у 84. години умро, па нисам била у стању да погледам, нити могу – не скрива емоције.

– Моја мајка Милојка је била дуго болесна, али умрла је после оца, у 79. години. Кажу да бол пролази. Не! Кад родитељ оде, изгубите део себе и та бол остане за сва времена. Имали смо дивне родитеље и мој, две године старији брат Љубиша и ја, били смо много везани за њих. И своју децу сам васпитавала да је породица основ свега и да треба да се држе заједно. Васпитала сам их да буду поштени и честити људи и много се поносим њима. Они су били мој покретач, моја снага. Међу њима је разлика четири године. Игор се оженио у 26 година. Он и његова супруга Натали 2000. године подарили су ми унуку Ксенију. Властимир се са Мајом венчао у 36. години и пре непуну годину и они су добили ћеркицу, која носи моје име. Имам дивне снаје. Волим их као да сам их ја родила, а што је најважније, и оне воле мене – каже пуна среће.

И сећање на безбрижне дане детињства причињава јој велику радост. Проводила их је у Београду, а пошто је њена мајка из Винче, с времена на време преко распуста је одлазила тамо код бабе и деде.

– То је било потпуно безбедно време. У Димитрија Туцовића смо се играли између две ватре насред улице, јер један фића прође у месец дана. Те педесет и неке године – дакле средином прошлог века, нисмо имали ни телевизор, а камоли кола. Али, ми смо се дружили, за разлику од ове данашње деце која се дописују преко таблета, мобилних телефона... Моје детињство је било и пуно музике. Мајка је имала наполитански темперамент и умела је да повиси тон и за шта је требало и за шта није, али зато је дивно певала. Памтим њене соло „концерте” док је месила хлеб. Брата и мене је будила песмом. Без обзира на страшну судбину и тата је био благе и веселе природе, а такође и врло духовит и темпераментан човек. Мислим да сам на њега мало повукла тај глумачки таленат. Он нам је стално нешто приређивао. Доста нам је и читао. Имала сам можда само четири године када сам „упознала” Достојевског, и био ми је веома досадан у то време – опет се слатко гласно смеје и са задовољством истиче да је осим детињства, ово најлепши период њеног живота.

– Окружена сам љубављу својих најдражих, још увек ме зову да радим, волим то што радим и шта човек може више да пожели, него да има мирну старост – резимира наша саговорница, коју је можда најлепше описао њен колега Драган Вујић Вујке: „Када бих у палети боја тражио нијансу, да бих добио оно што Љиљана Стјепановић, по мени, заиста јесте, морао бих да помешам неколико њих: невинобела, љубавноцрвена, мајчинскоплава, мангупскижута и треперавољубичаста.”

---------------------------------------------------

Спортско срце

– Нисам спортски тип, једино имам срце спортско! Вероватно сам због те моје енергије и страсти у основној школи и гимназији добијала прилику да играм кошарку и рукомет. Девојчице које су браниле бежале су са гола кад ја пуцам. Направила бих застрашујућу гримасу, али нисам имала јаке руке. Нисам се посебно прославила ни у кошарци. Врло тешко сам давала кошеве, јер нисам била довољно висока, али зато није нико од мене могао да добије лопту. Чак сам добро и трчала, али кратке стазе. Увек сам побеђивала, јер таман посла да неко стигне пре – открива своје давнашње амбиције.

– За разлику од мене, старији син је био талентован за спорт. Бавио се пливањем и кошарком. Чермак га је звао да игра за Партизан. Можда сам мало погрешила што сам га извукла из кошарке, али је почео нагло да расте, па сам се уплашила да му то не угрози здравље. Међутим, важно је да су се обојица бавили лепим стварима док су били у пубертету, па нису пошли странпутицом. Моји родитељи су ми доста помагали око чувања деце, али сам ипак настојала да моји синови буду ту где сам и ја, па су доста времена проводили са мном у позоришту. Старији је често статирао у представама, а млађи је чак играо и главну улогу у представи „Мој тата социјалистички кулак”. Ипак, није уписао глуму. Касније, када је већ дао две године факултета, пожелео је да пређе на Академију, али је тада било касно. Завршили су школу и запослили се. Старији ради у ЖТП-у и живи са својом породицом на Дорћолу, у стану свог оца, а млађи је организатор и продуцент у Мадленијануму, и он и његова породица станују са мном – каже Љиљана.

Нимало не жали што нису пошли њеним стопама, јер су ту унуке. Једна ће највероватније да постане глумица.

– Ксенија је волела глуму још као мала. Можда сам ја „кривац” за то, јер је стално „висила” са мном по позоришту. Имала је пет и по година када је добила улогу у ТВ серији „Село гори, а баба се чешља”. И у Дадову је две, три године, код Кокана Младеновића учила глуму, игра и у две представе у Мадленијануму, са мном снима рекламе... Она је сада у преломним годинама, ове године је уписала гимназију и може и да промени мишљење. За сада је заинтересована, али видећемо. Битно ми је само да је срећна и да изабере посао који ће да воли. Велика је ствар кад уживаш у ономе што радиш, јер је то оаза у коју увек можеш да побегнеш. Мене је мој посао штитио од многих ружних ствари. Чим станем на сцену, заборавим на проблеме и болести, туђе и своје...

---------------------------------------------------

Без везе уписала Академију

– Потичем из радничке породице. Тата ми је био војно лице, мама куварица. Имала сам доста талентованих у породици за писање, али не и што се тиче глуме. Али, обожавала сам Чкаљу и он је „кривац” што сам већ у првом разреду основне школе отишла на аудицију у Радио Београд, у драмску групу Бате Миладиновића, и ту остала десет година. Снимала сам „Добро јутро, децо” и разне радио-драме, представе... Ту се развила љубав према глуми која никада није престала. Подразумевало се да ћу се тиме бавити. Родитељи нису били вољни, тата поготово, волео је да упишем економију, а да сам то завршила, пропало би предузеће где бих се запослила. На Академију сам одмах примљена, мада је била велика конкуренција. У мојој класи били су Снежана Савић, Радош Бајић, Злата Петковић, Гордана Косановић, Гордана Павлов, Иван Клеменц, Богдан Диклић, Лазар Ристовски, Срђан Бедић, Славољуб Фишековић... Пре неког времена Снешка Савић ме пита да ли се сећам шта сам написала у молби. Ко да се сећа шта је било пре 500 година? А она каже: Написала си: „Ја немам везу, али немојте да то буде разлог да ме не примите.”