Како је Варгас Љоса постао звезда таблоида

У својој новој књизи Марио Варгас Љоса утврђује да је „култура мртва” и жали што светом „царују слике, техно забава и капитал”, али је у седамдесет деветој години, ношен ваљда романтичним жаром, постао протагониста највећег медијског спектакла ове сезоне. И како се лето ближи свом крају, тако шпански магазин „Ола” из броја у број  повећава тираж, са мало речи и пуно речитих фотографија: нобеловац и Изабел Прејслер (64), познатија као бивша жена Хулија Иглесијаса,  проводе „свој медени месец” на рајском карипском острву Мустик, у луксузној вили из које готово да и не излазе. На Мустику су претходно проналазили „уточиште” и многе друге славне личности. Помињу се Мик Џегер, Пирс Бронсон, Дејвид Боуи, Принцеза Маргарита…

Десет страница у „Оли” резервисано је за нобеловца и његову „романтичну везу” са „ексклузивним” сликама на којима се види како пар ужива, кад изађе пред папараце.

У претходном броју „Ола” је донела такође „ексклузивну” слику са њихове „интимне” вечере. Читаоци су могли да сазнају коју фирму је Изабел носила на ногама и у ком бутику је „купила” гардеробу за ову прилику.

Опште је познато да писци приватно најчешће имају другачија мерила вредности него јунаци њихове фикције. Али нова књига есеја Варгаса Љосе је документарна проза састављена из одабраних колумни које је годинама писао за мадридски „Паис”, најревелантнији медиј за хиспаноамеричко говорно подручје. Он своју дијагнозу о смрти културе износи као јавни интелектуалац а не писац фикције. Човечанство је, по њему, духовно и интелектуално отупело, зато што се покорило визуелним сензацијама. Бомбардовани смо сликама које умртвљују наша чула, машту и разум, узвикује нобеловац, и жали због тога што је плитка разонода надвладала и потопила културне вредности. Политичари су се претворили у кловнове и спремни су да учине све како би привукли таблоидну медијску пажњу, додаје Варгас Љоса.

У Шпанији је Варгас Љоса недодирљива величина, Шпанци су поносни што је перуански нобеловац баш њихову земљу изабрао за своју другу домовину, тамошњи критичари фанфарама дочекују свако ново дело и јавни иступ Варгаса Љосе. Латиноамериканци су ради да превиде очигледне сударе у Љосиној глави, и његову неприкривену промоцију америчког неолиберализма, чак и кад благо критикује политику САД. Овог писца читав свет чашћава гомилом почасних доктората и ордења, а он ниједну од ових почасти није до сада одбио, ма од кога да она долази. Разљутио се тек када је млади амерички писац Џошуа Коен (35) оштро и аргументовао раскринкао његове „Белешке о смрти културе: Есеји о спектаклу и друштву” и свео их на „мрзовољан и исхитрен манифест”. У књижевном додатку „Њујорк тајмса”, уз навођење десетине цитата, Коен оптужује Љосу да је пристрастан и да не препознаје модерност. Књигу је направио од већ објављених „пецкалица” о исламу, интернету, политичарима и технолошком напретку… додаје Коен, који примећује да је збирку направио из новинарских текстова, а управо му је новинарство криво што је култура доведена до свог издисаја. Коен се исмева општим местима у Љосиним констатацијама:

„Данас су кувари и модни дизајнери, а не научници, у центру пажње…”, „масовно конзумирање марихуане, кокаина, екстазија, хероина је одговор на друштвено окружење и трку за брзим и лаким задовољством.” Коен подсећа на Љосину биографију: Одрекао се социјалистичких идеја из младости, био је „проамерички кандидат” (1990) за председника Перуа, када су, уместо њега изабрали Јапанца Алберта Фухиморија. Годи му да буде припадник генерације славног латиноамеричког литерарног бума, којег опседају папараци, али се кроз његове новинарске колумне провлачи благи презир за заосталост амазонских староседелаца и њихових поглавица…

Коен је у овој критици направио једну грешку и тако дао повод Варгасу Љоси да реагује. Написао је да је нобеловац продао шпанском забавном листу „Оли” фотографије и информације о својој новој вези са бившом женом Хулија Иглесијаса. Ову информацију је без провере узео из лондонског таблоида „Дејли мејл”. Љут што се неко усудио да руши његов колумнистички углед, Варгас Љоса је искористио баш ту Коенову омашку да нападне на „Њујорк тајмс”.

Никада нисам продао ниједну фотографију из мог приватног живота магазину „Ола” или било ком другом медију, тврди Љоса и чуди се „како таква наклапања излазе у угледном медију какав је „Њујорк тајмс”. Њујоршки лист је признао грешку. Критичар није смео да преузме информацију од лондонског листа а да је претходно не провери преко још неког извора. Али се овај лист није одрекао негативне критике о Љосиној новој књизи.

У међувремену мадридски дневник „Мундо”, подстакнут оним што објављује најновија „Ола”, закључује да је Љосина нова љубав ипак морала продати право на ексклузивне фотографије јер како би се иначе папараци домогли Кариба и баш тог маленог острва где уживају нобеловац и Изабел, некадашња мисица и „Бисер Маниле”, како ову даму, рођену на Филипинима, називају таблоиди.

Штета је за књижевну критику Џошуе Коена што је умрљана овим непровереним податком. Ретко се данас у новинама могу наћи уметничке критике у којима се под лупу ставља поетика неког књижевника, чак и кад он није тако познат као што је случај са Варгасом Љосом. Сетимо се само како је овај писац описан када је почетком лета посетио Црну Гору и Србију: Најбољи, највећи, најславнији… А кад га је примио председник Србије био је „очаран Николићевим познавањем културе и историје”, иако је током бомбардовања НАТО-а 1999. написао у „Паису” низ колумни у којима из све снаге навија за „хуманитарну интервенцију” како би „спасли Косоваре од уништења”. НАТО-у се не може приговарати што интервенише у Југославији, већ то што није отпочео напад десет година раније, написао је Љоса у својој колумни у „Паису”, 11. априла 1999. Љоса ту износи још мноштво констатација о злочинима Срба и пореди их „са холокаустом, и оним што је починио Хитлер”.

Између свих тих хипокризија, може се ипак пронаћи место за културу и уметност, написао је критичар. Марију Варгасу Љоси било би боље да се окане колумни и својих неуких процена и дијагноза (и овако то више ни „Паис” не може добро да плати) и да остане запамћен по својим романима „Град и пси”, „Разговор у катедрали” или „Јарчево славље”.