Зимска птица лепотица

Најлепшу од свих зеба, зимовку, могуће је видети у близини насељених места само током зимских месеци. Ова птичица остатак године проводи у шуми кријући се у живици или чучећи у жбуњу. Леђа зимовке су сивкаста, црно перје на њеној глави подсећа на капу, реп и грло су јој изразито црни, као и крила на којима има белу пругу. Издваја се од других зеба због црвеног перја на грудима и стомаку какво имају само мужјаци, како би овим својим „украсом” привукли припаднице супротног пола. Женке и младунци, којима је најважније да остану добро сакривени од грабљиваца, нису тако упадљивих боја – перје на њиховом стомаку је мркожуто.

Ове птице, стамене грађе, дугачке петнаестак центиметара, гнезде се на скровитим местима. Гнезда смештају на висини од једног до два метра и плету их од гранчица, маховине и лишајева, уплићући међу њих најнежније коренчиће биљака како би учврстиле конструкцију. Кад се сакрију, није их лако пронаћи. Одаје их само понеки тихи звиждук који повремено испусте, или изненадни блесак снежнобелог перја скривеног под репом.

Зимовке живе саме или са својим партнером и птићима. Понекад се окупе у групу од десетак птица. Могу се пронаћи у Европи и Азији, од обала Атлантика до Тихог океана. Ове зебе су птице станарице. Само оне које живе у најсевернијим пределима зими лете у топлије крајеве, пре свега у јужну Европу.

Паре се с пролећа, у априлу и у мају. Женка снесе четири до пет јаја, а затим лежи на њима две недеље. За то време мужјак јој доноси храну. Кад се птићи испиле, о њима се брину оба родитеља. Будући да су зимовке пожртвоване птице, у стању су да ризикују и сопствени живот како би одбраниле потомке од гладних сврака, креја и ласица. Младе зимовке напуштају родитељско гнездо свега двадесетак дана од доласка на свет, после чега женка често изведе још једну генерацију младунаца.

Зимовке се хране углавном семенкама и пупољцима, а њихов јеловник се мења у зависности од годишњег доба. У јесен, када хране има у изобиљу, уживају у семенкама трава и цвећа, а зими једу бобице за којима понекад сатима трагају како би утолиле глад. У првим пролећним данима, кад воћке напупе, почиње права гозба за ове птице. Тада непогрешиво проналазе воћњаке, слећу на грану и почињу да кљуцају – пупољак по пупољак. За само један минут могу да поједу и више од тридесет пупољака и тако направе огромну штету воћарима. Половином двадесетог века, када је број зимовки у Великој Британији изненада порастао, власници воћњака су бранили своје поседе тако што су их убијали и ловили. Многи воћари су хватали и по хиљаду птица годишње. Данас, када се број зимовки смањио због недостатка хране, употребе хербицида и уништавања станишта, лов на ове зебе је строго контролисан и дозвољен само ако их никако другачије није могуће отерати.

Д. Д.