Дим и прашина

Један од најважнијих предуслова за економски напредак Србије јесте стабилност односа са суседима. Нико озбиљан, без обзира на то да ли је реч о домаћим или страним инвеститорима, неће уложити ни динар у простор за који се не зна хоће ли поново постати поприште сукоба. Такав простор може бити интересантан само за краткорочне шпекулативне финансијске активности које доносе више штете него користи земљама у којима се изводе.

С обзиром на величину и централну позицију на Балкану, као и на број отворених питања Србија има посебно велику одговорност и на њој лежи највећи терет стабилизације региона.

Део тог терета је знатно смањен последњим догађајима који су обележили крај августа. Најпре су у Бриселу Александар Вучић и Иса Мустафа потписали четири споразума међу којима је посебно важан онај о Заједници српских општина, а затим је у Бечу одржан необичан разговор у коме су главну реч имали премијери Албаније и Србије.

Нема ни места ни потребе да се опширније коментарише садржај тих споразума и разговора. Оно што је важније јесте то да су ови догађаји покренули са мртве тачке један замрзнут конфликт који никоме није ишао у корист.

Нажалост, прве реакције на тај споразум су, мада донекле разумљиве, биле у значајној мери непримерене. Најпре је шеф владине Канцеларије за односе са Косовом егзалтирано објавио велику победу српског преговарачког тима, а затим је, мада с различитим предзнаком, у сличном славодобитном маниру реаговала и Едита Тахири.

Када је о тим реакцијама реч, треба нагласити два аспекта. Прво, шири смисао и циљ ових преговора јесте приближавање позиција два народа и превазилажење сукоба, што би требало да резултира у политичкој стабилизацији њихових односа зарад безбедности и обостране економске користи. Славодобитне изјаве не доприносе том циљу већ подстичу етничко такмичење које је, уз друге узроке, довело до проблема који се сада решавају. Друго, и важније, уколико су славодобитне поруке биле упућене јавности с циљем да се обезбеди подршка преговорима, онда је тек направљена грешка. Оне који су против споразума са Албанцима неће задовољити никакви резултати преговора, нити ће их у њихову оправданост убедити било какав исход. Наиме, подилажење узаврелом национализму оних који воде политику мира показало се, увек и свуда, као неделотворно и погрешно.

На крају крајева, они који воде политику с циљем превазилажења наслеђа прошлости имају подршку знатног дела јавности и са њом могу и треба да рачунају. Нема ничега недоличног нити проблематичног у томе што се у име таквих циљева воде преговори и стварају компромиси који су једини пут за излазак из „врзиног кола” непријатељстава и сукоба. Они који се тој политици супротстављају требало би да се запитају који су и да ли су часни њихови мотиви.

С друге стране, део јавности је ове преговоре оценио као капитулацију и трговање националним суверенитетом зарад некакве наводно магловите европске будућности. Мада изложено у различитим формама, ово је окосница гледишта које се противи политици за коју се тврди да је Србији наметнута диктатом.

Ово гледиште, међутим, не одговара на суштинско питање које гласи да ли се његови заговорници залажу за мир и стабилност или су за наставак конфликата са Албанцима? Бежање од тог питања и спиновање не може да прикрије чињеницу да трећег пута нема. Једино треће решење јесте стање замрзнутог конфликта које никоме не одговара и које се управо покушава превазићи.

Нема сумње да сукоб Срба и Албанаца има дубоке корене и тешко је замислити да ће он икада бити разрешен на начин и у мери која подразумева сагласност око његових узрока и последица. Такође, мале су шансе да ће две стране прихватити арбитрарно гледиште чак и неког идеалног посматрача које би представљало полазну основу за наставак односа на тако дефинисаној историјској основи.

Управо због тога постоје само два пута. Један је оно што би се могло назвати „ресетовање” односа уз сагласност да се мора почети градња нових односа од нуле, односно без обзира на све оно што се дешавало у прошлости. Тај пут подразумева трагање за тачкама сусрета и повезивања. Исход тога пута су гаранције за безбедност људи и економски напредак. Други пут јесте пут осветника. За њега се мање или више отворено залажу они који, с правом или не, сматрају да је садашњи исход српско-албанског спора неправедан и да треба чекати час неког будућег глобалног замешатељства у коме ће доћи до коначног обрачуна. Све остало је дим и прашина.

 Професор на Филозофском факултету у Београду