Елегија Европи и житије бостонског гангстера

Венеција, Лидо - О, да. Велики је уметник тај Александар Сокуров, руски редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер, продуцент. Доказа за то је много, а овај последњи у виду елегично-филозофског, истраживачки дубоког и визуелно раскошног филма „Франкофонија” – приказаног на 72. Мостри у главном такмичарском програму где је за „Фауста” пре неку годину већ освојио „Златног лава” – довео је публику до усхићења.

Тешко је описати „Франкофонију” на малом простору и у мало речи. Али, ево, да пробам. Реч је о документарно-играно-експерименталном филму, заправо – по дубини богато згуснутој ауторовој медитацији о париском Лувру и улози уметности као суштинског духа онога што зовемо цивилизацијом. О статусу Лувра током Другог светског рата. О драмски неизвесном односу између његовог ратног директора, легендарног Жака Жожара и његовог присилног „ментора”, високог немачког официра грофа Франца Волфа-Метерниха што су заједно спасили многа уметничка блага у Француској (држећи их подаље од очију најчувенијих тадашњих „колекционара” – Хитлера, Гебелса и Химлера), док су на руски Ермитаж падале нацистичке бомбе, а вредне слике нестајале нетрагом...

Ово је и филм о Европи тога доба у којој Французи и Немци сарађују уз међусобно поштовање цивилизацијских (и уметничких) тековина. О Наполеону чији су повратци из ратних похода пунили париски Лувр уметничким благом. О Маријен која као дух шета музејом и узвикује мантру „слобода, једнакост, братство” што само условно важи за све, док Сокуров по дубини у различитим слојевима ове ванвременске елегије проналази места и за слике Чехова и Толстоја на самртничким постељама, за имагинарно пријатељство са капетаном брода што по дивљем мору превози уметничко благо упорно, до потонућа... Уз све то је и пуно метафора и визуелне раскоши и богатства палете тонова и текстуре, коју само Сокуров (уз директора фотографије Бруна Делбонела) може да постигне на огромно задовољство гледаоца. „Франкофонија” је по томе блиска Сокуровљевој „Руској барци”, по третману аутентичне уметности „Фаусту”, а тематски и филму „Молох”... Још један фасцинантан филм Александра Сокурова.

И док се руски аутор слави светску и европску уметност и портрете људи који су живели пре нас, амерички редитељи што су са својим холивудским филмовима стигли на 72. Мостру, углавном су загледани у оно што се може назвати почетком трке за Оскара. На Лиду приређују европске премијере, пакују кофере и селе се у Торонто где ће на фестивалу који почиње 10. септембра приредити оно што се зове северноамеричка премијера на којој оскаровска еуфорија и званично започиње.

Џони Деп као Џејмс Вајти Балџер у филму „Последњи гангстер” Скота Купера

На венецијанском Лиду ореол потенцијалних освајача номинација за Оскара имају филмови: „Еверест” Балтазара Кормакура (отворио фестивал), „Звери без нације” („Beasts of No Nation”) Керија Фукунаге, „Рефлектор” („Spotlight”) Томаса МекКартија, „Данска девојка” („Danish Girl”) Тома Хупера и „Последњи гангстер” („Black Mass”) Скота Купера.

Фукунага у „Зверима без нације” (у конкуренцији) бави се филмски већ много пута експлоатисаном темом афричке деце-ратника, али за разлику од филмова „Бели материјал” Клер Дениз или „Вештице рата” Ким Нгијен он то чини прилично равно и неинвентивно, углавном показујући експлоатацију дечије невиности у сврху „исправног рата”...

У такозваном друштвеном ангажману знатно је убедљивији филм „Рефлектор” Томаса МекКартија (ван конкуренције), који је на Лидо довео велике звезде попут Марка Рафала, Мајкла Китона и Рејчел МекАдамс. Они тумаче ликове чланова редакције „Бостон глоба” захваљујући чијем је истраживачком раду раскринкана педофилија у бостонској надбискупији, на видело изашао огроман скандал, уздрмана Католичка црква у САД, што је на крају резултирало и освајањем Пулицерове награде. МекКартијева режија је хладна и дистанцирана и то је проблем „Рефлектора”, који је у целости базиран на истинитим личностима и истинитом догађају...

 Истинити догађаји и истинита личност из савремене америчке историје инспирисали су и Куперов филм „Последњи гангстер” („Black Mass” – црна миса, алузија на ђаволове следбенике који никада не присуствују миси), у којем је Џони Деп у улози Џејмса Вајтија Балџера – најтраженијег америчког криминалца седамдесетих година прошлог века, градског предатора са комплексним односом са ФБИ. Уз Депа у овом житију бостонског гангстера играју и импресивни Џоел Еџертон (као ФБИ агент Џон Коноли), али и Британац Бенедикт Камбербач којег је наша публика заволела као модерног (телевизијског) Шерлока Холмса. Џони Деп у Венецији изјављује: „Одавно сам пронашао зло у себи, прихватио сам га и ми смо добри пријатељи”, одговарајући на питања италијанских новинара : „Како сте успели да одиграте истиниту, веома злу и насилну личност?”...

И још један потенцијални оскаровац – Хуперов филм „Данска девојка” (у конкуренцији), заснован је на истинитој личности. На данском сликару Ајнару Вегнеру који је 30-тих година прошлог века био прва трансродна особа која је променила пол, поставши заносна Лили Елб. Улогу Ајнара Вегнера алиас Лили Елб изванредно тумачи Еди Рејменд, који је своју вештину вансеријских трансформација већ показао у филму „Теорија свега” у лику Стивена Хокинга. Због Рејменда вреди гледати овај, иначе, помало досадан и престилизован филм...