Чобанин ђак генерације добио нови посао

Ново Милошево – Драгана Павловића је после дуго времена озарила срећа. Коначно је добио посао којим је задовољан, а од њега зависи да ли ће га задржати и да ли ће напредовати. Пресудна је била прича коју је о њему објавила „Политика”, а која је ганула пословодство фирме „Италтекс”, па је дојучерашњи чобанин, кога је бахати газда истерао с тог посла, добио нову шансу.

Као што је „Политика” писала, Драган је у скромним условима растао с мајком, без оца, у селу Бочар, у општини Нови Бечеј. Био је ђак генерације у основној школи, а у средњој му је умрла мајка што је пољуљало његов ионако тежак живот, па није наставио студије. Морао је да ради, а због лоше понуде бавио се свакаквим пословима, углавном тешким физичким радом. Надокнада за рад је често каснила, или је није ни добијао, пошто су фирме у којима се запошљавао лоше стајале.

Драган је био задовољан када се скрасио у атару села Кумане, где је био чобанин на једном имању. Пажњу новинара привукло је то што се некадашњи ђак генерације нашао у улози чобанина. Међутим, помињање фарме у новинском тексту није се свидело газди Петру Славковићу. Чобанин је најурен с посла, одузет му је нов компјутер, а нису му исплаћене ни две плате, све под изговором да је украо два овна.

Младић је почео да надничи у Бачкој, где је по цео дан сакупљао летину. Пријавио се за посао у фабрици „Италтекс” у Новом Милошеву, али су му рекли да је списак радника који чекају запослење дугачак. У међувремену су за његову судбину посредством „Политике” сазнали у фабрици.

– Нисам се двоумила да Драгану дамо шансу. Ако се покаже, овде ће моћи и да напредује. Сада је много тога на њему – каже директорка фабрике „Италтекс интимо” Даниела Војиновић, рођена Београђанка, која у Банату ради већ петнаесту годину.

Она каже да су времена тешка, да има много социјалних случајева, и да се увек труди да помогне колико може. Списак радника који се овде надају послу броји око стотину, а већина је у незавидном положају.

Даниела Војиновић објашњава да је „Италтекс интимо” српска фабрика са већинским италијанским капиталом, да запошљава 450 радника и да сва производња иде у извоз. Без обзира на велику конкуренцију у текстилној индустрији, ова фирма ради успешно, без пословних потреса, а за петнаест година плате никада нису касниле. За сва места у окружењу из ког радници долазе на посао обезбеђен је бесплатан превоз, па и до Бочара, где код родбине живи Драган.

Ђ. Ђукић