Крхко је знање

Нисам сигуран да су сви свесни промене која је однедавно постала део нашег система образовања. У школе је ушла инклузија и сада сва деца имају право да похађају редовну школу. Ова промена указује на то да се у школи не учи само математика или биологија, него да је целокупан боравак деце у школи учење: учи се када се срећу људи и гледају свакодневно. Осим што подучава, школа и васпитава, а то најбоље чини примером. Слепо дете неће више чути звуке и разговоре само слепе, него све деце, а деца која добро виде од малена ће знати да међу нама има и оних којима недостаје вид, али им не недостаје ништа друго.

Међутим, ова нова врста знања као да се неопажено увукла у систем и за саме „просветне власти“ пошто је новим правилницима, који су у суштини наводно исти као стари из 1992. године, одређено да школама није потребно оволико педагога и психолога, будући да су они „ваннаставно особље“ дакле, неко чија функција у школи нема везе са наставом и знањем. Као што се обично каже, требало би да наша деца напредују у знању из наставних предмета – кога брига да ли ће још нешто о животу да науче у школи и да ли им је потребна нека помоћ и стручно вођство у тим другим стварима! Тако се, изгледа, нова генерација припрема за друштво у коме ће бити важна само техничка знања, а за све остало ће се већ сама снаћи. Ми смо се већ снашли, на неки начин око нас све пршти од поштовања према знању. Или макар према онима који „знају знање“.

Национални ресурси уложени у четири од пет телевизија са националним покривањем тренутно се троше на три ријалити шоу-програма. Не треба посебно наглашавати да су учесници, по правилу, „завршили све факултете“. То је разлог зашто им је поклоњена толика пажња. Њихов утицај на младе генерације надоместиће оно што не добијају у школи да би се уштедео који динар у буџету. Ако пак наше младе грађане буде интересовало нешто из сфере власти, ни ту им није потребна посебна обука, јер је све одмах доступно. Уговори о страним улагањима објављују се одмах, а сваки јавни функционер с гнушањем одбацује помисао да би нешто од обавеза које преузима у име грађана могло да буде сакривено од њих.

Васпитну улогу школе сигурно преузимају и штампани медији, посебно таблоиди. „У. Ћ. гађао М. шољом, што је њу избезумило па је насрнула на њега“, „Садо-мазо Љ. С. о свом првом милиону“, „Ј. К. оплела по К. С. и Д.“ наслови су у којима се крије садржај који ће значајно утицати на младе. Ако томе додамо да се у таблоидима, а и другде, може прочитати да наши министри никад за себе не траже привилегије и да им никад, али дословно никад, не би пало на памет да траже кажњавање службеника који нису хтели да се повинују сваком њиховом захтеву, можемо закључити да наша деца мало шта треба да науче у школи. Све око њих већ је уређено и подстицајно. Код нас се креативност и знање цене на сваком кораку.

Будући да смо већ друштво у коме је све сређено, мере штедње, такорећи, немају алтернативу. Можемо слободно почети да смањујемо и број места на државним факултетима. Како је ових дана „Политика” писала, на државним универзитетима у Србији је чак и после септембарског уписа остало пуно слободних места. Чак и универзитет у Новом Пазару, на коме, како многи кажу, све врви од младих људи, није ни после септембарског другог круга уписа попунио слободна места.

Једна од ове две тврдње је тачна: или смо постали савршено друштво, коме више скоро никакве промене нису потребне, и неколико последњих пасуса нису само иронија, или смо скоро потпуно заокружили систем без квалификација, уређења и знања. Обе сигурно нису тачне, па бисмо се могли замислити где ћемо завршити ако и даље мерама штедње будемо излагали образовање, које је скоро једино од кога се могу очекивати промене у будућности. Сасвим младе генерације стасале за школу једини су ресурс који нам је преостао.

Можда би требало да га чувамо.