Krhko je znanje

Nisam siguran da su svi svesni promene koja je odnedavno postala deo našeg sistema obrazovanja. U škole je ušla inkluzija i sada sva deca imaju pravo da pohađaju redovnu školu. Ova promena ukazuje na to da se u školi ne uči samo matematika ili biologija, nego da je celokupan boravak dece u školi učenje: uči se kada se sreću ljudi i gledaju svakodnevno. Osim što podučava, škola i vaspitava, a to najbolje čini primerom. Slepo dete neće više čuti zvuke i razgovore samo slepe, nego sve dece, a deca koja dobro vide od malena će znati da među nama ima i onih kojima nedostaje vid, ali im ne nedostaje ništa drugo.

Međutim, ova nova vrsta znanja kao da se neopaženo uvukla u sistem i za same „prosvetne vlasti“ pošto je novim pravilnicima, koji su u suštini navodno isti kao stari iz 1992. godine, određeno da školama nije potrebno ovoliko pedagoga i psihologa, budući da su oni „vannastavno osoblje“ dakle, neko čija funkcija u školi nema veze sa nastavom i znanjem. Kao što se obično kaže, trebalo bi da naša deca napreduju u znanju iz nastavnih predmeta – koga briga da li će još nešto o životu da nauče u školi i da li im je potrebna neka pomoć i stručno vođstvo u tim drugim stvarima! Tako se, izgleda, nova generacija priprema za društvo u kome će biti važna samo tehnička znanja, a za sve ostalo će se već sama snaći. Mi smo se već snašli, na neki način oko nas sve pršti od poštovanja prema znanju. Ili makar prema onima koji „znaju znanje“.

Nacionalni resursi uloženi u četiri od pet televizija sa nacionalnim pokrivanjem trenutno se troše na tri rijaliti šou-programa. Ne treba posebno naglašavati da su učesnici, po pravilu, „završili sve fakultete“. To je razlog zašto im je poklonjena tolika pažnja. Njihov uticaj na mlade generacije nadomestiće ono što ne dobijaju u školi da bi se uštedeo koji dinar u budžetu. Ako pak naše mlade građane bude interesovalo nešto iz sfere vlasti, ni tu im nije potrebna posebna obuka, jer je sve odmah dostupno. Ugovori o stranim ulaganjima objavljuju se odmah, a svaki javni funkcioner s gnušanjem odbacuje pomisao da bi nešto od obaveza koje preuzima u ime građana moglo da bude sakriveno od njih.

Vaspitnu ulogu škole sigurno preuzimaju i štampani mediji, posebno tabloidi. „U. Ć. gađao M. šoljom, što je nju izbezumilo pa je nasrnula na njega“, „Sado-mazo Lj. S. o svom prvom milionu“, „J. K. oplela po K. S. i D.“ naslovi su u kojima se krije sadržaj koji će značajno uticati na mlade. Ako tome dodamo da se u tabloidima, a i drugde, može pročitati da naši ministri nikad za sebe ne traže privilegije i da im nikad, ali doslovno nikad, ne bi palo na pamet da traže kažnjavanje službenika koji nisu hteli da se povinuju svakom njihovom zahtevu, možemo zaključiti da naša deca malo šta treba da nauče u školi. Sve oko njih već je uređeno i podsticajno. Kod nas se kreativnost i znanje cene na svakom koraku.

Budući da smo već društvo u kome je sve sređeno, mere štednje, takoreći, nemaju alternativu. Možemo slobodno početi da smanjujemo i broj mesta na državnim fakultetima. Kako je ovih dana „Politika” pisala, na državnim univerzitetima u Srbiji je čak i posle septembarskog upisa ostalo puno slobodnih mesta. Čak i univerzitet u Novom Pazaru, na kome, kako mnogi kažu, sve vrvi od mladih ljudi, nije ni posle septembarskog drugog kruga upisa popunio slobodna mesta.

Jedna od ove dve tvrdnje je tačna: ili smo postali savršeno društvo, kome više skoro nikakve promene nisu potrebne, i nekoliko poslednjih pasusa nisu samo ironija, ili smo skoro potpuno zaokružili sistem bez kvalifikacija, uređenja i znanja. Obe sigurno nisu tačne, pa bismo se mogli zamisliti gde ćemo završiti ako i dalje merama štednje budemo izlagali obrazovanje, koje je skoro jedino od koga se mogu očekivati promene u budućnosti. Sasvim mlade generacije stasale za školu jedini su resurs koji nam je preostao.

Možda bi trebalo da ga čuvamo.