Од медитације и анимације до реинкарнације

Венеција, Лидо – Као нека врста америчког одговора на руску филмску поетику и естетику виђену у Сокуровљевој „Франкофонији”, у главни програм на 72. Мостри стигао је дугометражни документарно-анимирано-експериментални филм „Псеће срце” Лори Андерсон, њујоршке музичарке, авангардне уметнице перформанса и филмске ауторке, удовице легендарног Лу Рида.

 Заиста се може рећи да су поклоници овакве филмске форме уживали на Лиду. Они други помало су гунђали, сматрајући да Венецијански фестивал неоправдано отвара све већи равноправни простор оваквој врсти филма на уштрб оног играног. Како било, у овом случају реч је о духовитом, лирском хвалоспеву уметничином псу, теријеру Лолабел, непоновљивој медитацији о љубави, сећањима, језику и ограничењима приповедања, са озбиљним рефлексијама на амерички живот под сталним надзором какав је постао после 11. септембра. Ово је уједно и први играни филм Лори Андерсон у последњих 30 година и од срца га препоручујем, рецимо селекторима Фестивала „7 величанствених” или Фестивалу ауторског филма у Београду.

 Међу такмичарским филмовима који су по овдашњим незадовољницима заузели превише места играном филму, јесте и амерички дугометражни анимирани филм „Аномализа” Чарлија Кауфмана и Дјука Џонсона. Ово је прилично луцидна прича о ожењеном британском мотивационом говорнику Дејвиду, који се током службеног пута у Синсинати заљубљује у срамежљиву Лизу, обожаватељку португалског језика. Како је права аномалија то што се на овом језику говори у само једној јужноамеричкој земљи – Бразилу, Дејвид Лизи даје надимак Аномализа иако то на јапанском језику значи богиња неба. То је отприлике то. Иако није несимпатичан, анимирани филм „Аномализа” је превише тром, све анимиране луткарске фигуре сведене су на неку врсту робота, хумор је класично „кауфмановски откачен”... Другим речима, ако овај филм добије „Златног лава”, силно ћу се изнервирати.

 Није да жири предвођен Алфонсом Куароном нема избора. Осим филмова о којима је ових дана било речи на страницама „Политике”, могући добитници појединих награда могу се пронаћи и међу француским и италијанским филмовима, као и онима из Јужне Америке или Турске. На пример, као сасвим добар и снажан показао се француски црнохуморни филм „Хермелин” Кристијана Вансана – довитљива и веома добро написана прича о строгом судији са надимком „Двоцифрени” (не пресуђује казне испод 10 година затвора), који се током судског процеса још снажније заљубљује у поротницу, припадницу суда јавности какав постоји у Француској. С једне стране је веома тежак злочин (убиство бебе за које се суди оцу), а са друге треперава срца две средовечне особе. У улози судије је непоновљиви глумац Фабрис Лукини, а у улози поротнице сјајна данска глумица Сидсе Бабет Кнудсен, коју наша публика познаје по улози премијерке у истоименој телевизијској серији која се тренуто приказује у Србији.

 Главна конкуренција донела је и дебитантски турски филм „Махнитост” (Abluka) Ермина Алпера, који своју филмску алегорију репресивног система смешта у предграђе Истанбула неодређене године. Кроз причу о два брата и њиховим комшијама, Алпер слика хаос и политичко насиље, људе који „копају” по контејнерима али не да би нашли храну, већ да би чепркали по приватности људи који живе око њих, у потрази за онима који представљају опасност по политички режим. Веома мрачан филм.

Тамни емотивни тонови преовладавају и у италијанском филму „Ишчекивање” Пјетра Масине инспирисаног Пиранделом, у којем се једна мајка која је управо изгубила сина суочава са његовом девојком. У улози мајке блиста француска глумица Жилијет Бинош.

 Све нијансе мрака постоје и у аргентинском филму „Клан” Пабла Трапера, у којем аутор реконструише истините догађаје и истините личности које су и после пада војне хунте настављале прљаве послове – отимице и погубљења људи. Реч је заправо о породици Пућо, на челу са оцем, патолошким Франчелом који манипулише са свим члановима своје породице, а нарочито са сином познатим рагбистом, који је са оцем учествовао чак и у отмицама својих клупских другова. Веома занимљив и потресан, иако не и савршено успешан Траперов филм.

 Славни пољски редитељ и сликар Јиржи Сколимовски у главни програм донео је свеже завршен филм „11 минута” који је освојио публику више него критику. Мајстор сложених филмских драма реинкарнирао се у творца мултиланчаног, бучног и технички енергичног трилера од свега 88 минута трајања (сваки лик од њих осморо има по 11 минута појаве), у којем је на крају готово све своје протагонисте или бацио са једанаестог спрата или дигао у ваздух током масовног судара на прометној раскрсници. На питање зашто је променио и стил и форму, Јержи Сколимовски је у разговору за „Политику” казао: „Морао сам да урадим нешто другачије, постало је много досадно”.

До краја такмичарске трке остају да се виде још филмови „Сећање” Канађанина Атома Егојана, „Издалека” Венецуеланца Лоренца Вигаса и „За вашу љубав” италијанског редитеља Ђузепа Гуадина. Тек онда ће очи бити уперене у Алфонса Куарона.