Људскост

Није било давно кад су Срби описивани као месождери који уместо печења за десерт мљацкају суседе и мањине. Потом су избеглице из далеких светова кренуле у највећу сеобу народа коју свет памти.

Испоставило се да покојни Немац Андреас Шокенхоф није био у праву када је, као једну од седам тачака Немачке, у списку услова за даље преговоре Србије са ЕУ поменуо и – промену свести Срба! Добро је да се нисмо сагнули.

По дијагнози покојног Шокенхофа, као нацију која је пролупала, требало нас је послати колективно на кауч. Показало се да је само донекле био у праву. У избегличкој епској катаклизми, наши људи показали су се као људи. Ништа мање и ништа више. Снимак малог Сиријца у наручју полицајца Реџепа Арифија, који је овековечила новинарка „Би-Би-Сија”, разнежио је свет.

Био је то случајни снимак, који је потврдио да су Срби на избегличкој магистрали народ који саосећа са патњама миграната.

Један исто тако случајан снимак показао је сву суровост света који себе види као промотера европских вредности. Мађарска сниматељка која је саплела оца с дететом у наручју правдала се да је то учинила у паници.

И није слагала. Кад је човек у паници, учини инстинктивно оно што му прво падне на памет. Наш полицајац узео је дете у наручје, док се мађарска сниматељка потрудила да пружи ногу и саплете оца с дететом. Сниматељка, наиме, није знала да је снимљена.

То су различити аршини о људскости. Гомили избеглица у неком мађарском хангару што подсећа на конц-логор, полицајци с хируршким маскама бацају храну као животињама. Београђани чине нешто друго. Помажу овим нашим да се преселе на киши. Шта ћемо, мигранти постају наши, јер ми имамо манир брзог склапања пријатељства.

Можда је Шокенхоф размишљао да нам препише инјекцију прагматизма? Таква је, наиме, и ледено хладна Европа. Њихови политичари и интелектуалци провлаче кроз варикину своју савест тако што се ругају истоку како се није довољно антисовјетизовао, па малтретира избеглице. Ма, није него! Заборављају да им се Виктор Орбан успешно препоручио као антисовјета шест месеци пре пада Берлинског зида.

Почетком деведесетих Роберт Каплан нас је у књизи „Балкански духови” прогласио расадницима геноцида, одговорним за Хитлера, који је, захваљујући јужнословенском комшилуку, у Бечу научио да „заразно мрзи”. Постоји и теорија да је Клинтон са кашњењем решио да нас бомбардује, јер је о Балкану учио од Каплана.

Сувишно је помињати да се Каплан после ватрено залагао и за бомбардовање Ирака. И њему се привиђало оружје за масовно уништење.

Можда се и новинарки „Би-Би-Сија” привиђао Реџеп с дететом у загрљају. Срећом, имала је фото-апарат.