Са успоном Корбина, Британија поцрвенела

Успон Џеремија Корбина у врх британске опозиције улио је нову енергију посусталим бунтовницима широм Европе. Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија, подсетио је да је својевремено са Корбином учествовао у демонстрацијама против Маргарет Тачер и рекао да ће се са њим већ у понедељак састати на лондонској конференцији поводом катастрофалних последица политике стезања каиша. Пабло Иглесијас, предводник шпанске партије Подемос, очекује да ће нови лидер лабуриста постати савезник у борби за нову и другачију Европу. А Џулијан Асанж, оснивач „Викиликса”, саветује га да мало спусти тон кад говори о изласку Британије из НАТО-а или кад осуђује војне интервенције по свету, јер то може да му угрози положај. Асанж је иначе још заточен у амбасади Еквадора у Лондону и не може као сваки нормални азилант да отпутује у Кито, јер постоји опасност да буде изручен Америци, где га чека судски процес и можда најгора казна.

Свој тројици је после пада Сиризе неопходан један нови доследнији Ципрас, а чињеница да се он појавио баш у Лондону, центру финансијске моћи и банкарских трансакција, буди нови ентузијазам за промене у Европи.

Да садашње стање није свето писмо и да је могуће мењати и унутрашњу и спољну политику, верују и млади људи, чија је политичка апатија с изласком Корбина на главну сцену као руком однесена. У последња два месеца Лабуристичка странка примила је најмање сто хиљада нових чланова, што се ретко дешава једној опозиционој партији, поготово што су парламентарни избори тек прошли и што је нова шанса да се дође на власт тек за пет година.

На последњем скупу пред данашње објављивање резултата, Корбин је говорио 33 минута. Громким аплаузима поздрављени су нарочито Корбинови позиви на комплетно нуклеарно разоружање и на моментално одустајање Велике Британије од бомбардовања по свету. Британија има моралну обавезу да се ослободи нуклеарног арсенала, узвикује овај ветеран пацифизма, који тражи да његов партијски колега и бивши премијер Тони Блер одговара што је Британију увео у рат против Ирака и што је тврдио да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење иако је знао да је то лаж. Корбин се не устеже ни кад говори о избеглицама, теми коју пред изборе већина етаблираних политичара гура под тепих. Левичар позива Британце да им пруже руку и поздравља га одушевљена маса људи.

Не само Тони Блер већ и готово сви лабуристи из прве поставе затечени су Корбиновим избијањем у први план. Шездесетшестогодишњи посланик Ислингтон норта до пре три месеца важио је за потпуног аутсајдера. Као представник „тврде леве линије”, од почетка до данас није ниједном одступио од својих принципа и због њих је много пута прекршио партијску дисциплину, гласајући против предлога које је гурала његова странка у парламенту. Изразито је скроман, не вози кола, не троши ни пени из државног буџета за парламентарне издатке, није похађао ни Оксфорд ни Кембриџ, што је неписани услов за напредовање у енглеској политичкој или новинарској каријери.

Противници му признају да је друкчији од свих осталих и да говори јасно и отворено, што привлачи народ, радничку класу, младе. Али сматрају да су „корбинисти” људи који гласају срцем, а не главом. За ова три узбудљива месеца медији и главни лабуристи, који су своју политику још од Тонија Блера настојали да придруже центру, па чак и десници, непрекидно су упозоравали како ће избор Корбина на чело странке значити избор „превазиђене идеологије”, која ће опозицију одвести у пропаст. То није помогло, што су више застрашивали чланство и ниподаштавали свог партијског колегу, то је број људи око Корбина све више растао, а аплаузи су постајали јачи.

Тек пред крај кампање противници су се окомили на Корбинове „пријатеље” по свету.

Корбин је као председник Коалиције за заустављање рата многе организације „дипломатски” називао својим пријатељима. Својевремено је то био Афрички национални конгрес Нелсона Манделе, који је у Британији тада још важио за терористичку организацију. Корбин изазива буру негодовања код израелског лобија када чланове Хамаса и Хезболаха назива пријатељима. У парламенту је похвалио новинара Џона Пилџера и сложио се са његовим речима о огромним жртвама „хуманитарне инвазије” на Косову 1999, за коју НАТО и САД никад нису добили сагласност УН. Имао је разумевања за Путина и упозоравао НАТО да не стеже обруч око Русије. Све су то греси које му спочитавају етаблирани политичари у обе странке. Али за масу обичног света, разочараног у досадашњу спољну политику чијих су последица данас очевици, Џереми Корбин је јединствен баш због тога што тражи оштар заокрет и у том погледу.

Да ли се после свега овога може поверовати да ће овакав човек, спреман да преокрене лабуристе наглавачке и да у британску политику уведе јаку опозицију, заиста данас постати председник лабуриста, као што говоре све прогнозе и испитивања јавног мњења.

Јуче по подне стигла је вест да је Садик Кан изабран за кандидата лабуриста који ће следећег пролећа учествовати у трци за градоначелника Лондона. Британски Пакистанац био је један од 36 парламентараца који су номиновали Џеремија Корбина за кандидата за председника Лабуристичке странке. Медији су избор Кана протумачили као сигуран знак да је највећа опозициона странка скренула улево и да Џереми Корбин данас постаје председник Лабуристичке партије, која се враћа својим коренима. За то су заслужни нови млади чланови, које је човек без оксфордске дипломе успео да убеди да је промена могућа.