Истраживачко новинарство

Министар спољних послова Ивица Дачић постао је истински суперстар. Био је све што је могао да пожели, стигао је свуда и стекао пријатеље над земљом и под њом. Уме да пева, лепо испадне кад се слика, и то на састанцима који нису тајни. Али снимци јесу.

Видели смо у новинама, које су само један дан тријумфално показивале оно што сви већ знају: да је веза политике и подземља братски чврста и да такву симбиозу нико не може да раскине. Одавно беше кад се овде подземље испело на власт, а власт сишла у подземље, па је тешко рашчланити, ако је уопште потребно, ко где припада. Сви припадају свима, братство разноликих влада нашим животима.

Било је креативних питања у стилу: ко то уопште снима и шта ће му тај фотографски шлајм, за чије бабе здравље то уопште чини? И онда се прст упире у оне који се не виде, нити се зна где су, само је поуздано да они виде све и да су свуда око нас. А то су Службе!

Рекао бих да је таква верзија параноје од свемоћи тајних сила углавном претерана. Оно јест, у природи је мистериозних структура да праве досијее, пресрећу разговоре, чувају доказе о томе кад је ко из врхова власти био њихов доушник. За сваки случај, јер без доушништва нема напредовања. Али, професионалци у служби не дају тек тако своја сабрана дела на увид јавности. То се код њих не чини, монопол на важну информацију омогућује предност у чувању позиције. Не било ког дежурног политичког силника, него Службе саме.

Зато бих рекао да је снимак идиличног кафанског митинга Дачића и господина Банане, уз увлачење чађи из дебелих цигара, дело претенциозног аматера. Иначе данас може да снима ко хоће и где му текне. Опрема није скупа, а филм о Дачићу је технички лош, позиционо аљкав, дилетантски кадриран и направљен прилично невештим аматерским калемљењем. Још један доказ да то није Служба може се наћи у самој „припреми објекта”. Професионалци постављају камере и бубице унапред, а не пост фестум, што је у филму са Дачићем као јунаком трилера сасвим видљиво.

Данас свака политичка групација има своје паралелне „безбедносне сервисе”, који се утркују у покушају да покрију оно што државни органи не стигну или не желе. Такви аматери су нахватали Ивицу.

Видело се, после свега, да Дачићу неће фалити ништа и да у том смислу и његов историјски адут Пеђа Марковић може бити потпуно сигуран за своју позицију. Уосталом, и председник и премијер су пружили подршку министру спољних дела, усред афере, која није ни стигла да се распламса како се очекивало.

Према неким теоријама завере, које се распредају у политичкој чаршији, Дачића већ годинама снимају његови, за сваки случај. А кадровски опит председника СПС-а наводно је тренутак за показивање његових „прљавих веза”.

Разумемо стога српске политичке иконе што се нису обориле на Дачића, јер ко зна шта и где о њима постоји сликано или записано. А да свачега има, у то се можете кладити.

И сад долазимо на онај део теме који се у свету, а понегде и у Србији, разуме као истраживачко новинарство. Да ли оно овде уопште постоји? По слободној процени овога аутора – јок, или једва. Коментаторска истраживања најчешће су резултат синтетичког мишљења аутора или његовог спекулативног става. Дакле, мишљење, а не став. Кога уопште брига за мишљење ако се не оставља чак ни илузија да медији могу било шта да промене. Наравно да не могу, али њихов посао је да увек изнова покушавају. Да будемо поштени, многе награде за истраживање у новинарству заслужиле су „неке” структуре из полиције. То није нимало лоше, напротив. Честити полицајци годинама раде да нешто крупно реше, да истерају смеће из брлога. И кад све то дају тужилаштвима, спам остаје у фиокама. Врло дуго, најчешће за сва времена.

Новинари тај плен узимају као свој, од истраживачког рада њима остаје само онај део храбрости да све то објаве. Али, на том нивоу се истраживање полиције и храброст новинара исцрпљују. Сетимо се само афера са вакцинама, скандала са украденим земљиштем у елитном делу Београда. Корупционашку метастазу не могу да реше ни истраживања ни било чија храброст, него ваљано функционисање система, истог оног који омогућује корупцију. И ту је круг затворен и мрдања нема. Зато су за премијера далеко већи проблем Кокан Младеновић и Дуле Вујошевић, него први потпредседник владе ухваћен са цигаром у друштву човека више него сумњиве биографије, кога иначе (по сопственој тврдњи) не познаје баш најбоље.

Ко год да је снимио Ивицу, бадава је залегао испод столова. Ако је то био подвиг неког новинара истраживача, ствар је још гора. Његове услуге никоме нису потребне, Дачић остаје чврсто у седлу. Кад сјаше, везаће рагу где му газда каже, а нико боље од министра свега и свачега не зна ко је то.