Зeлене и црвене зоне

Немачка је донела одлуку да почне са контролом границе са Аустријом, да заустави железнички саобраћај из те земље и привремено суспендује споразум из Шенгена. Ово ће да изазове домино-ефекат и сличне реакције других држава на Западу, а већ стижу информације о томе да контролу на граници пооштрава и Чешка.

Када су САД окупирале Ирак, комплекс у центру Багдада у оквиру којег се налази америчка амбасада проглашен је зеленом зоном, односно сигурним, „заштићеним” простором, док је остатак „незаштићене” престонице проглашен црвеном зоном. Американци из зелене зоне излазе да би правили хаос у црвеној зони – војници упадају у домове Ирачана и одвајају „сумњиве” од породица, многе убијају из ваздуха као у видео-игрици, док амерички предузетници отимају новац, послове, компаније и нафту од Ирачана, а кад Ирачани затраже нешто и за себе, Американци се из црвене зоне враћају у своју безбедну зелену зону, са „Мекдоналдсом”, „Бургер Кингом” и „Сабвејом” у срцу Блиског истока. Оно што се дешава у свету је покушај успостављања глобалне зелене зоне и црвене зоне.

Државе на Западу би, по подели, биле у зеленој зони и оне би наставиле да упадају у друге државе у црвеној зони да узимају шта им треба, и то по сваку цену, па и по цену убијања милиона недужних цивила, а кад грађани покушају да се домогну зелене зоне, попут избеглица са Блиског истока, могу само да пољубе врата, као и очајни грађани у Багдаду. Међутим, свет није исто што и један град и западни политичари ће се ускоро уверити да се река људи не може зауставити некаквом браном. Суштина избегличке кризе није у томе да су ти напаћени људи једва чекали прилику да живе по страћарама у Немачкој и Холандији – они би били пресрећни кад би могли да живе достојанствено и зарађују поштено у својим земљама, али су им моћници из зелене зоне отели сва та људска права спровођењем неолибералних економских мера и изазивањем политичке нестабилности, конфликата и ратова.

После Другог светског рата влада САД је спровела у дело Маршалов план. Био је то пакет помоћи Европи у оквиру којег су САД дале 13 милијарди долара (данашња вредност око 130 милијарди) да би се изградиле европске економије након стравичног рата који је за собом оставио разорен Стари континент. Било је више мотива за Маршалов план, али је сигурно у америчким обавештајним круговима било оних који су страховали да би без пакета помоћи уследио огроман талас европских миграната који би хрлили ка САД. Када су 2003. године САД ушле у Ирак, говорило се о „обнови Ирака” и великим пакетима финансијске помоћи. Новац је махом завршио на рачунима америчких корпорација, а Ирак је остао у рушевинама. Сличан је случај и са Авганистаном и Либијом, а лоше су прошле и балканске земље, које су хуманитарно бомбардоване 1990-их. Новог Маршаловог плана за разорене земље није било и грађани су почели да их напуштају.

Наравно, многи од избеглица који успеју да се домогну „обећане земље” врло брзо схвате да се налазе у зонама које су на другачији начин разорене неолиберализмом, у којима јаз између богатих и сиромашних расте до спектакуларних висина, те да их тамо чекају нове, углавном непремостиве препреке. Западне државе које муку муче са својим сиромашнима (као неко ко је дуго година живео у Ванкуверу, увек упућујем људе на то да истраже „Булевар бескућника” у срцу ове северноамеричке метрополе) свакако неће знати шта да раде с милионима нових очајних људи из других земаља са другачијим обичајима, док ће та неспособност западних влада неминовно подгревати тензије између домаћих и „непожељних”.

Људски је тражити нешто боље за себе и своју породицу. Избеглице које, побегавши из ратних зона, а вођене жељом за бољим животом, одлазе у развијеније земље не могу да побегну од тог људског нагона. Морална је дужност сваког човека да помогне другом човеку кад му је тешко. Али све и кад би избеглице у Будимпешти, Бечу и Берлину биле дочекиване са цвећем, не би било никаквих промена у глобалном тренду стварања зелене и црвене зоне. Кад би се сви становници црвене зоне преселили у зелену зону, моћници који су створили зелену зону смањивали би је тако да опет искључује „непожељне”. И тако све док црвена зона не дође до њиховог кућног прага. Тек кад западни моћници направе преокрет у својој спољној политици, односно кад престану да експлоатишу и урушавају друге државе, а почну да им се финансијски одужују за злодела која су им починили или макар, за почетак, престану да се мешају у њихове унутрашње послове, крај избегличке кризе ће бити на видику.

Филмски режисер и продуцент