Zelene i crvene zone

Nemačka je donela odluku da počne sa kontrolom granice sa Austrijom, da zaustavi železnički saobraćaj iz te zemlje i privremeno suspenduje sporazum iz Šengena. Ovo će da izazove domino-efekat i slične reakcije drugih država na Zapadu, a već stižu informacije o tome da kontrolu na granici pooštrava i Češka.

Kada su SAD okupirale Irak, kompleks u centru Bagdada u okviru kojeg se nalazi američka ambasada proglašen je zelenom zonom, odnosno sigurnim, „zaštićenim” prostorom, dok je ostatak „nezaštićene” prestonice proglašen crvenom zonom. Amerikanci iz zelene zone izlaze da bi pravili haos u crvenoj zoni – vojnici upadaju u domove Iračana i odvajaju „sumnjive” od porodica, mnoge ubijaju iz vazduha kao u video-igrici, dok američki preduzetnici otimaju novac, poslove, kompanije i naftu od Iračana, a kad Iračani zatraže nešto i za sebe, Amerikanci se iz crvene zone vraćaju u svoju bezbednu zelenu zonu, sa „Mekdonaldsom”, „Burger Kingom” i „Sabvejom” u srcu Bliskog istoka. Ono što se dešava u svetu je pokušaj uspostavljanja globalne zelene zone i crvene zone.

Države na Zapadu bi, po podeli, bile u zelenoj zoni i one bi nastavile da upadaju u druge države u crvenoj zoni da uzimaju šta im treba, i to po svaku cenu, pa i po cenu ubijanja miliona nedužnih civila, a kad građani pokušaju da se domognu zelene zone, poput izbeglica sa Bliskog istoka, mogu samo da poljube vrata, kao i očajni građani u Bagdadu. Međutim, svet nije isto što i jedan grad i zapadni političari će se uskoro uveriti da se reka ljudi ne može zaustaviti nekakvom branom. Suština izbegličke krize nije u tome da su ti napaćeni ljudi jedva čekali priliku da žive po straćarama u Nemačkoj i Holandiji – oni bi bili presrećni kad bi mogli da žive dostojanstveno i zarađuju pošteno u svojim zemljama, ali su im moćnici iz zelene zone oteli sva ta ljudska prava sprovođenjem neoliberalnih ekonomskih mera i izazivanjem političke nestabilnosti, konflikata i ratova.

Posle Drugog svetskog rata vlada SAD je sprovela u delo Maršalov plan. Bio je to paket pomoći Evropi u okviru kojeg su SAD dale 13 milijardi dolara (današnja vrednost oko 130 milijardi) da bi se izgradile evropske ekonomije nakon stravičnog rata koji je za sobom ostavio razoren Stari kontinent. Bilo je više motiva za Maršalov plan, ali je sigurno u američkim obaveštajnim krugovima bilo onih koji su strahovali da bi bez paketa pomoći usledio ogroman talas evropskih migranata koji bi hrlili ka SAD. Kada su 2003. godine SAD ušle u Irak, govorilo se o „obnovi Iraka” i velikim paketima finansijske pomoći. Novac je mahom završio na računima američkih korporacija, a Irak je ostao u ruševinama. Sličan je slučaj i sa Avganistanom i Libijom, a loše su prošle i balkanske zemlje, koje su humanitarno bombardovane 1990-ih. Novog Maršalovog plana za razorene zemlje nije bilo i građani su počeli da ih napuštaju.

Naravno, mnogi od izbeglica koji uspeju da se domognu „obećane zemlje” vrlo brzo shvate da se nalaze u zonama koje su na drugačiji način razorene neoliberalizmom, u kojima jaz između bogatih i siromašnih raste do spektakularnih visina, te da ih tamo čekaju nove, uglavnom nepremostive prepreke. Zapadne države koje muku muče sa svojim siromašnima (kao neko ko je dugo godina živeo u Vankuveru, uvek upućujem ljude na to da istraže „Bulevar beskućnika” u srcu ove severnoameričke metropole) svakako neće znati šta da rade s milionima novih očajnih ljudi iz drugih zemalja sa drugačijim običajima, dok će ta nesposobnost zapadnih vlada neminovno podgrevati tenzije između domaćih i „nepoželjnih”.

Ljudski je tražiti nešto bolje za sebe i svoju porodicu. Izbeglice koje, pobegavši iz ratnih zona, a vođene željom za boljim životom, odlaze u razvijenije zemlje ne mogu da pobegnu od tog ljudskog nagona. Moralna je dužnost svakog čoveka da pomogne drugom čoveku kad mu je teško. Ali sve i kad bi izbeglice u Budimpešti, Beču i Berlinu bile dočekivane sa cvećem, ne bi bilo nikakvih promena u globalnom trendu stvaranja zelene i crvene zone. Kad bi se svi stanovnici crvene zone preselili u zelenu zonu, moćnici koji su stvorili zelenu zonu smanjivali bi je tako da opet isključuje „nepoželjne”. I tako sve dok crvena zona ne dođe do njihovog kućnog praga. Tek kad zapadni moćnici naprave preokret u svojoj spoljnoj politici, odnosno kad prestanu da eksploatišu i urušavaju druge države, a počnu da im se finansijski odužuju za zlodela koja su im počinili ili makar, za početak, prestanu da se mešaju u njihove unutrašnje poslove, kraj izbegličke krize će biti na vidiku.

Filmski režiser i producent