Бол и нада

Србија ових дана помало личи на болесника који се пробудио из анестезије. Из света нам трећу годину поручују да је све готово, да је и преговарачки и дипломатски отпор узалудан, да од Косова морамо да се опростимо, да је то, уосталом, боље за нас. Слушали смо их и претпостављали шта смерају. Али оног тренутка када је операција завршена, кад су нам одсекли део територије, косовска рана нас је најтеже заболела. Хиљаде људи на улицама српских градова који су показали да се не мире са судбином коју су им скројили, изненадили су многе у свету, домаће скептике и осведочене еврофиле, а на крају чак помало и сами себе.

Истраживања домаћих агенција које су последњих година и месеци ослушкивале расположење грађана Србије показивала су да је Косово и Метохија тек на петом месту на листи приоритета наших људи. То је на местима где се одлучивало о судбини Косова коришћено као доказ да није народу, већ националистичким политичарима на челу српске државе стало до Космета.

Створен је утисак да смо се помирили са оним што је задесило Космет. У свету су у то многи поверовали. Тако је Дорис Пак, председавајућа делегације за југоисточну Европу у Европском парламенту, која је више од деценију лобирала за отцепљење јужне српске покрајине, тврдила да о Косову и Метохији причају још само националистички политичари из Београда, док је обичан свет много трезвенији: њима је наводно јасно да је Косово изгубљено.

Први шеф Унмика, данас француски министар спољних послова Бернар Кушнер покушавао је ових дана да нас утеши речима да на такве ствари „не треба гледати трагично”, те да то није лом, већ може бити почетак боље будућности за Србију. Оно што се десило, како је рекао, окончало је одређену патњу. Није споменуо чију.

Да нам је до смеха ових дана, можда бисмо се највише насмејали шефу словеначке дипломатије Димитрију Рупелу. Његово министарство се у косовском случају довољно компромитовало примајући детаљна упутства из Вашингтона, али се он ипак није либио да нам поручи да је „Словенија најбољи пријатељ Србије у Европској унији”, па као такву не би требало да је изгубимо, јер би нам била најбољи адвокат у овом европском друштву.

Ми смо, пак, пренебрегли све ове пријатељске савете и решили да пружимо једину врсту отпора која је демократском друштву у невољи на располагању. Стотине хиљада људи који су се јуче окупили испред Дома Народне скупштине у Београду поручили су да Србија од Космета неће одустати. Косово је за Србе и мит и историја, али и будућност.

Грађани су слали поруку свету, али им је можда још значајније било да та порука стигне до сваке српске куће на Косову и Метохији.

То је стварни смисао великог народног протеста у Београду.