Битно је да си човек

Пре више од једне деценије гост Ректората уметности у Београду био је Јанис Кунелис, један од најзначајнијих светских уметника, представник уметничког покрета Арте повера. Током свог гостовања одржао је низ предавања на Факултету ликовних уметности, али на мене, који сам тада завршавао студије, најдубљи траг оставило је његово појављивање у препуној класи и обраћање којим је почео своје гостовање у Београду.

Кунелис, грчки сликар који је средином педесетих напустио Грчку и наставио да живи и ради у Италији, своје обраћање студентима започео је причом из биографије једног другог великана светске уметности, Константина Бранкусија. Детаљ из Бранкусијеве биографије који је Кунелис изабрао за студенте, желећи да им објасни колика је снага и воља потребна да бисте се бавили уметношћу, била је прича о Бранкусијевом одласку у Париз, преко Немачке и Швајцарске – пешице.

И тада, слушајући Кунелиса, и данас гледајући огроман број људи у парку аутобуске станице, присетио сам се сопственог доласка у Београд.

У рано јутро са Загребачке аутобуске станице испратио ме је отац. У то време на простору бивше Југославије пребројавање гена и порекла доживело је свој врхунац. Битност припадности нацији, странци или некој другој формацији била је испред сваке друге битности. Непосредно пред улазак у један од последњих аутобуса који су возили на релацији Загреб–Београд–Ниш отац ми је само кратко и тихо рекао: „Битно је да си човек.“

Београдска станица је увек била препуна људских драма... дочекивала је и испраћала различите судбине па тако и моју, избегличку.

Оно што сам мислио да ће трајати неколико месеци, трајало је дуже од деценије. Сва комплексност избеглиштва могла би се најкраће описати као стање у коме владају две крајности. Прва је нада, а друга је безнађе, својеврстан унутрашњи оксиморон коме се нажалост многи тешко или никако нису могли одупрети.

Свих тих година, ја сам с времена на време долазио на београдску станицу дочекујући мајку, оца или сестру када би прелазећи преко три државе успели да дођу на неколико дана у Београд. Срећу сваког доласка кварила би полицијска администрација и обавезно пријављивање у полицијској станици, јер су казне за непоседовање картона о пријави биле огромне. Једном док сам чекао на станици, срео сам познаника и на моје питање како је, после краће паузе рекао ми је: „Мене је овај рат уништио.” На моје питање како, одговорио је: „Ето, постао сам емотиван. Ја данас кад чујем неку песму на радију, плачем као млада недеља.”

Данас гледам хиљаде људи који спавају у парку Београдске станице, док се ситуација са њиховим проласком кроз Србију мења из сата у сат. Оно што је сигурно, у њиховим животима нема места срећи.

Жичане ограде, војни транспортери, административна конфузија и хаос. Истовремено, право на живот, разне конвенције, повеље и правила остају изгубљени или заборављени по европским метрополама или затрпани у рушевинама Палмире. 

Шта са људима који су већ овде? „Битно је да си човек“, остало ми је заувек урезано у подсвести. Нисмо ослобођени ни обавезе коју нам је поставио један од наших највећих умова, Петар Петровић Његош – шта је човјек, а мора бити човјек? Док не нађемо неки други одговор да бисмо уопште били – морамо бити људи.

Истовремено све су гласнији они који се плаше да би толики број људи могао да уништи наше и европске вредности. Тај страх пре говори о непознавању истих. Ја сам склонији мишљењу да наше вредности пре и ефикасније можемо да уништимо управо ми сами. Вредности у Србији уништава отуђена и безидејна елита, корупција, непотизам, таблоидизација, криминал... Нама предстоји не само чување вредности, већ и стварање нових вредности без којих је постојеће немогуће сачувати, а у које тако мало или нимало улажемо. У том стварању нових вредности верујем да ће овим простором проћи и остати да би нам помогао неки нови Кунелис, Бранкуси или Тимоти Џон Бајфорд који неће морати да чека четрдесет година на наше држављанство.

Сликар