Мигранти и лицемери

Недавно је функционер УН за Сирију Јакуб ел Хилу најавио да ће, ако рат буде настављен, још милион Сиријаца до краја ове године напустити своје домове. Он, али и други упућени у дешавања на Блиском истоку, процењују да ће „људски воз” бити настављен. Можемо, дакле, у наредном периоду, за који није искључено да ће трајати и годинама, очекивати нове, веће таласе миграната и/или избеглица.

Ова велика криза с мигрантима показала је много оног што до сада није било тако видљиво. Поново је указала на пословично европско нејединство, непостојање планова и јалово тактизирање бирократског колоса из Брисела. И голим оком је видљиво како Немачка (па и Брисел) не контролише ситуацију, нарочито на југу континента. Као што је преговарачки покер са Атином показао крхкост еврозоне, тако је и мигрантска криза испољила нејединство и слабост безбедносне структуре ЕУ. Тако су се Турска, Грчка и друге балканске земље показале као проточни бојлер који лако пропушта нове таласе миграната, што изазива огроман страх Немаца јер су они примарна мета „сеобе народа”. Због навале миграната Немачка је приморана да руши или суспендује „Шенген” – то јест да уводи контроле на граници. А Мађарска је очигледно са ове адресе добила подршку за изградњу зида према Србији.

Само именовање људи који долазе копном и морем до Европе говори много. Англосаксонски и њима блиски медији инсистирају на термину избеглице, док неки други много чешће користе појам мигрант. Ако се означавају као избеглице онда су обавезе држава у које долазе веће и одбијање тих обавеза није само кршење међународних конвенција већ је и нехумано. С друге стране, са мигрантима се може поступати мање-више „како вам драго”. Само из овога и уопште из медијског приступа овој теми очигледно је да се Немци (и други) бране, а да Англосаксонци подржавају ову људску реку која нема намеру да пресуши. Тако постаје разумљивија нова „фашистичка” етикета која се лепи Мађарској од неких због тога што је у првој линији одбране Немачке. Тако су се наши локални глобалисти као и НАТО лобисти нашли у улози медијских хуманиста и душебрижника, све са „крокодилским сузама” за напаћене народе Африке и Азије (тих суза никад није било за српске избеглице и жртве, јер од тога нема вајде). Да ли је у позадини целог овог медијског замешатељства само пуки геополитички интерес „дисциплиновања Берлина” или пак интерес капитала да дође до јефтиније радне снаге мање је битно од онога што може сасвим променити лице Европе.

Овде треба рећи да су они који долазе у Европу врло различити од Европљана, па последице великог вишемилионског таласа за неке делове континента могу бити тектонске. Врло занимљиво, а некима овде и бизарно звучи кувајтски званичник Фахад ел Шалами који је објаснио зашто његовој земљи али и другим нафтним монархијама не пада на памет да примају избеглице из Сирије. Он је рекао да су они отворени „само за раднике”. Уосталом, Кувајт је за избеглице ионако прескуп. Није у реду да прихватамо људе који су другачији од нас. „Ми не желимо у нашој земљи људе који пате од унутрашњег стреса и трауме”, закључио је Шалами. Ако су за Кувајћане Сиријци нешто друго и другачије, у којој су мери то тек Европљанима? На трагу овог, али много толерантније, звучи словачко објашњење да су спремни да приме избеглице, али само хришћане који су угрожени од исламиста.

Руску новинарку Дарју Асланову при покушају да интервјуише арапске мигранте у „дивљем кампу“ код железничке станице Београду напали су млади муслимани јер је непокривеног лица ушла на „њихову територију“. Асланова им је одговорила да ово није њихова земља и да овде важе друга, хришћанска, правила одевања и односа мушкараца и жена. Ово је огроман проблем за велике градове на Западу – постоје читаве урбане зоне у предграђима у којима влада исламски закон – шеријат. У великим градовима европског запада због тога се деценијама воде тихи „културни ратови“. О томе се због политичке коректности или не говори или се ови сукоби дефинишу као социјални или омладински протест. Надамо се да нешто слично неће задесити и Београд.

Политички аналитичар