Ко је Георгијев?

Није ми јасно зашто Георгијев у тексту „Истражно новинарство” (17. септембар) јавно признаје да ништа није разумео од онога што је суштина мог текста.

Ни он ни Дојчиновић нису били моја тема. Кључна је била теза о симбиози реалног и политичког подземља. Могу да појмим да човек није разумео текст, али могао је да прочита, бар још једном, или да полако схвата оно што жели, док му је то потребно.

Георгијев лаже да сам припадао „безбедносним структурама“ војске. Не, њима никада нисам припадао. У већем делу каријере био сам њихова мета.

Снимци Дачића са Бананом нису истраживачко новинарство, већ јефтини аматерски шпијунски водвиљ. Шта је било непознато о њима двојици и њиховом пријатељству? Да су уз разговор на крају обеда пућкали цигаре? Моје примедбе на квалитет снимка и његову јавну моћ нису безбедносне него комуниколошке.

Георгијев не зна да коментар и те како припада жанру истраживачког новинарства. Ако има иза себе бар један час методологије друштвених наука, или основна знања из теорија масовних комуникација, морао би да зна нешто о облицима и моделима истраживања. Он се тиме као суверено бави, и тврди како ја, као вишедеценијски коментатор „Политике”, о тим стварима не знам баш ништа. Изненадио ме је глупави стереотип, својствен маргиналном полусвету, дакле сталне назнаке Георгијева о томе да сам некада био официр. Да, био сам. Да ли ме то компромитује? Шта је био Георгијев у војсци? Редов, четни ћата, или шоња ослобођен војске због равних табана? Или нешто четврто. Или ништа!

Не бих на овом месту лицитирао са знањима из новинарства, нити да ли се истраживачко новинарство уопште може довести у везу с мојим именом. О томе суде други, а не Георгијев са својим јавно показаним лимитима.

Да је умео да запази, Георгијев би видео да сам се бавио аферама чији су заједнички јунаци били полицајци и неки касније награђени новинари. Тачно сам навео које су то афере.

На крају свог конфузног и дирљиво неписменог текста, Георгијев се пита ко сам у ствари ја. Ево одговора: само Љубодраг Стојадиновић, онај који не припада никоме. Не радим ни за кога, пишем само у своје име, моје мишљење није подложно финансирању, нити иза себе вучем скраћеницу институције као неизбежно девојачко презиме.

А ко сте ви, Слободане? Знате ли уопште? Како истражујете без основних знања о томе шта је у ствари истраживање? Зна ли ко осим вама ближњих за вас? Да ми се нисте накачили, иако ми никада нисте били на крај памети, не бих знао ни ја. Нисам упознат с вашим новинарским опусом, нисам чуо за ваше истраживачке подвиге и не мислим да сам тиме било шта изгубио.