Лекари у завери ћутања

Маркетиншко понашање и празнословље су доминантни, готово искључиви, модели вишегодишњег/вишедеценијског делања руководећег дела здравственог система, док је већина лекара, из различитих разлога, у хроничној фази „завере ћутања“. Најчешће се ту ради о конформизму, осећају беспомоћности и преварености, чувању (поклоњених) позиција, партијској припадности и дисциплини, али и свесности да некима овакав систем одговора (могућност значајне зараде кроз допунски рад или кроз коруптивне радње).

Мање-више, сви се могу препознати у том „мртвом мору“, док се здравствени систем, као и поверење између лекара и болесника, прогресивно и неповратно урушавају. Нажалост, критичне масе мислећих, независних и ангажованих лекара одавно нема, нити се назире у ближој будућности.

Чињеница је да последњих деценија у здравственом систему Србије нема готово ниједне суштинске, промишљене, далекосежне, свеобухватне реформске одлуке која би имала за циљ повећану ефикасност, бољи квалитет, већу економичност и сигурност здравственог система. У којим битним областима није дошло до неопходних промена?

Не треба бити посебно мудар па схватити да већина проблема у здравственом систему Србије проистиче из сфере економије, економетрије и економичности. Економски волунтаризам и евидентна хипокризија која се огледа у несразмери између прокламованих права у области здравствене заштите и слабе економске моћи осигураника и државе, уз неправедну поделу финансијских средстава између тзв. буџетских корисника, доводи у (жељену) заблуду осигуранике, а лекаре претвара у дежурне кривце.

Посебна је прича да је здравствени систем погрешно позициониран у сфери потрошње, да се финансира из буџета, да њиме управљају осигураници и да Републички фонд за здравствено осигурање обезбеђује средства. Међутим, суштински се ради о услужној делатности (свака услуга има своју шифру и цену!) и о томе да лекари пружањем уобичајених и високософистицираних услуга обезбеђују финансијска средства. Такође, квалитет и ефикасност здравственог система директно утичу на рад и продуктивност свих осталих система.

Друго, нема дугорочне, планске и промишљене политике у сфери хуманих ресурса, од уписне политике на медицинске факултете, преко политике запошљавања, стручног усавршавања и секундарног одабира кадрова.

Треће, материјални положај, значај и вредновање рада лекара има своје извориште у некадашњим важећим моделима источноевропских земаља социјалистичког лагера.

Четврто, организација и руковођење здравственим организацијама је анахроно, неефикасно и под директним упливом партија на власти.

Пето, нема дефинисане политике здравственог система, с јасним и оперативним задацима (нпр. очување репродуктивног здравља) када је у питању највећи проблем Србије – негативан природни прираштај.

Шесто, нема свеобухватног и кохерентног медицинског одговора када је у питању висока смртност од малигних болести у Србији.

Седмо, не схвата се значај (многобројних) бањско-климатских лечилишта Србије када су у питању превенција и лечење хроничних, масовних незаразних болести.

Осмо, деценијама се ништа организовано не ради на сузбијању тзв. мале корупције која поприма епидемијске размере, пре свега, у хируршким гранама медицине, а она разара суштину наше свете професије.

Девето, значајно заостајемо за развијеним светом у сфери савремене терапије, јер године пролазе без нових, иновативних лекова. Чињеница је да се наши болесници не лече увек по протоколима европских консензус конференција. Последице ће бити потпуно јасне наредних година или деценија...

Искуство нас подсећа на чињеницу да када велика звона звоне, мала се не чују. Међутим, постоји свеколика обавеза мислећих и независних лекара, ма колико они малобројни били, да и у овом времену неприродне смеше какофоније и хорског ћутања, укажу на изразито негативне последице неделања или погрешног делања у здравственом систему Србије последњих година/деценија. Не заборавимо да ћутањем о туђим грешкама чинимо сопствену грешку.

Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду