Пурпур империје

ТРАГОМ РИМСКИХ ЦАРЕВА
Почетак је новог миленијума, трећа година Господња, а дотле моћно Римско царство налази се пред распадом. Његова војска трпи поразе од надирућих варварских племена, а непријатељска Персија откида парче по парче римских поседа пред очима владара који се вртоглавом брзином уздижу на власт и још брже је губе. „А онда ће, у току неколико генерација, одбрану и судбину царства преузети ратници и владари рођени на Балкану, деца Дунава и Саве, људи рођени и одрасли у Сирмијуму, Наису, Сингидунуму... Међу њима су неки били срчани, други и способне војсковође, понеки и далековиди, а један или двојица и генијални владари”, пише др Душко Лопандић у својој најновијој књизи „Пурпур империје – римски цареви са простора Србије и Балкана” (издавач „Book & Marso”, Београд, 2007), уводећи нас у живот и доба Константина Великог, Трајана Деција, Аурелијана, Проба, Јовијана, Максимилијана Херкула, Градијана, Септимија Севера, Диоклецијана...

Највећи број римских царева, њих двадесетак, током већег дела III и IV века наше ере потицао је са ових простора. Аутор подсећа: „Тешко је наћи у целокупној историји период када су људи из наших крајева, наши претходници и земљаци, толико утицали на судбину европске цивилизације и света”, наводи аутор пре него што ће нам, у поглављима која следе, широко отворити капије Сирмијума, Виминацијума (данашњег Костолца), Сингидунума (Београда), Феликс Ромулијане, Наиса (Ниша), Диоклецијанове палате, Константинопоља...

Римски хроничар Амијен Марцелин назвао је Сирмијум „многољудним и надалеко чувеним градом”, са великим хиподромом, библиотеком, обавезним јавним купатилима и луксузним вилама у којима су угледни грађани – едили, декуриони или адвокати – уживали у бираним јелима од морских плодова или дивљачи и заливали их фалернским вином са медом и ледом, док су их забављале играчице, музичари и акробате. За „плебс” су организоване позоришне представе и борбе гладијатора. Сирмијум је повремено био седиште римских царева (који су на Дунаву војевали против варвара), поред осталог и Константина Великог, од 316. до 324. године. Тада је овај град био један од четири најважнија центра Империје. Поред осталог, Константин је ту основао и ковницу новца.

Максимин Трачанин, први римски цар пореклом са Балкана, сељак дивовског раста, огромне физичке снаге, бржи од коња, није показивао нарочито уважавање према вишим класама, нити је био умешан дипломата. Иза Максимина на престолу ће се, у наредних пет деценија, изменити 23 августа или цезара, у просеку један сваке две године. Од њих ће 13 бити убијено у заверама, седам у борби, двојица ће извршити самоубиство, а само један ће умрети у сопственом кревету, али и он прерано, од куге. Није, дакле, случајно што је за бојење царских огртача изабран управо пурпур, црвен као крв (добијен, иначе, од једне врсте морских пужева који су настањивали воде око Тира у Феникији, данашњи Либан, као и море око Пелопонеза у Грчкој). Пурпурна боја је остала симбол императорске власти све до краја Византије.

Други носилац пурпурног огртача са ових простора био је Трајан Деције из Будалије (данашњи Кузмин или Мартинци), упамћен по обнови и изградњи великих јавних грађевина у Риму, али и по суровом прогону хришћана. Погинуо је у борби против Гота.

Мезија, данашња Србија, изнедрила је наредног владара, Клаудија Готског, али и низ његових наследника, међу осталима и Аурелијана „божанског”, Проба „виноградара”, Галерија „градитеља” (Ромулијане, али и многих палата, тријумфалних капија и терма), Констанција „белопутог”, Максимина Другог Даја „паганина” и Константина Великог, првог римског императора који је прихватио хришћанство, и за кога су савременици говорили да је „изванредан војсковођа, енергичан, популаран, храбар и способан”.

Упоредо са повешћу о животу и делима наших далеких земљака у царском пурпуру, Лопандић кроз низ помно сакупљених, пречишћених и стручно протумачених чињеница приказује и најважније одлике друштвеног, војног и економског уређења, религије, архитектуре, уметности и свакодневног живота тог доба. Бољем разумевању доприносе и мапе, прикази градова и утврђења, фотографије фигура, археолошких налазишта, новчића и других предмета из времена Римске империје, као и призори битака на цртежима , као и илустрације Ирене Палечек-Радмановић.

Др Душко Лопандић, актуелни амбасадор Србије у Португалији, докторирао је европско и међународно право у Паризу, на Сорбони. Објавио је неколико монографија и велики број чланака „из струке”, али и више књига и мноштво текстова из области популарне историје, своје друге љубави.