Није центар тако фин

Негативан став Слободана Антонића о стварању нових аутономних покрајина ("Сачекајмо с покрајинама", "Политика", 12. јул) показује да се аутор опредељује за конзерватизам на коме би требало да почива и садашњи режим. Порука коментара је да грађани треба да буду срећни због етатистичке државе, тј. централизоване контроле.
Није релевантно то што аутор себе сматра конзервативцем и тиме држи оправданим супротстављање идеји "прављења нових покрајина по Србији…

Јер, прави конзервативци неће дозволити да држава и систем до којих држе напукну или да се уруше, с обзиром на то да теже да уз задржавање добрих страна традиције прихвате новине – нпр. регионализам – да би очували и унапредили друштвени систем са што мање потреса и неизвесности. Ниједан традиционалиста нпр. из Шпаније, Италије, Немачке или Холандије не би у стварању региона или АП видео ништа лоше ако такав друштвени процес повећава степен демократије, стабилност земље и води већој партиципацији грађана у одлучивању о друштвеном животу. Проблем је у томе што се промене у Србији другачије доживљавају, будући да у њој нема јаких институција демократије (почев од поделе власти – до тога да је паралисан Уставни суд) и да српска традиција подразумева ауторитаризам, деспотизам, схватање да држава одређује степен слободе, аутизам и, у најбољем случају, просвећени апсолутизам. Знајући све то, јер исто наводи из другог угла, и С. А. не може порећи да је конзерватизам нешто друго, упркос томе што оправдава status quо у Србији и њену стагнацију, тј. њен претполитички ниво, уместо да промовише величину идеја које воде ослобађању од мајоризације државе из политичко-економског центра – Београда.

Међутим, ма колико да није спорно да С. А. сматра неправдом неравномерну развијеност Србије (то не може порећи), као и то да је реална потреба за њеном регионализацијом (стварање АП), јер би требало "сачекати са тим друштвеним процесом", толико је проблем то што аутор брани централистичко-протекционистичку државу и, одатле, начин убирања и расподеле средстава неразвијеним деловима земље, за које "има пуно разумевања". Посреди није само прикупљање и расподела пара грађанима изван Београда, већ потреба да се инаугуришу квалитетне промене њиховог статуса, који се своди на перманентно стање подаништва према централној власти. Ту смо код правог питања у напису С. А, јер како је могуће сматрати добрим то што садашњи Устав Србије онемогућава формирање нових аутономних покрајина и тиме спутава пораст степена слободе и равноправности грађана. Наведена "логична" констатација политичког аналитичара – да је "срећна околност што, по Уставу, прављење нових покрајина и није тако једноставно", заправо промовише заустављање нових процеса и одговара претполитичком миљеу Србије, јер свака долазећа политичка гарнитура уради све да осујети демократске идеје, а онда њихови идеолози мудрим анализама констатују мањак демократске традиције у земљи Србији. И да треба сачекати ("научити основне лекције") да демократија дође сама – ваљда једног дана, те да ће се тада без потреса ући и у процес какав је нпр. регионализација.

Антонић је рекао и то да "што више идете наниже" (од централних органа), "већи су самовоља власти, искључење јавности и све врсте финансијских злоупотреба". Реч је о неаргументованој оцени, јер анализа улоге централних органа власти у последњих 15 година би показала где царују злоупотребе и где "има више демократске контроле".

А стално истицање става како "наше елите" под регионализацијом Србије мисле да се жели њено разбијање и "стварање државе у држави", све до тога да би се тада повећала бирократија и створиле локалне велможе (допуњује одбрану исте мисли С. А.), такође је перманентна протекционистичка тачка у плашењу народа да тиме губи државу и њену заштиту.