Nije centar tako fin

Negativan stav Slobodana Antonića o stvaranju novih autonomnih pokrajina ("Sačekajmo s pokrajinama", "Politika", 12. jul) pokazuje da se autor opredeljuje za konzervatizam na kome bi trebalo da počiva i sadašnji režim. Poruka komentara je da građani treba da budu srećni zbog etatističke države, tj. centralizovane kontrole.
Nije relevantno to što autor sebe smatra konzervativcem i time drži opravdanim suprotstavljanje ideji "pravljenja novih pokrajina po Srbiji…

Jer, pravi konzervativci neće dozvoliti da država i sistem do kojih drže napuknu ili da se uruše, s obzirom na to da teže da uz zadržavanje dobrih strana tradicije prihvate novine – npr. regionalizam – da bi očuvali i unapredili društveni sistem sa što manje potresa i neizvesnosti. Nijedan tradicionalista npr. iz Španije, Italije, Nemačke ili Holandije ne bi u stvaranju regiona ili AP video ništa loše ako takav društveni proces povećava stepen demokratije, stabilnost zemlje i vodi većoj participaciji građana u odlučivanju o društvenom životu. Problem je u tome što se promene u Srbiji drugačije doživljavaju, budući da u njoj nema jakih institucija demokratije (počev od podele vlasti – do toga da je paralisan Ustavni sud) i da srpska tradicija podrazumeva autoritarizam, despotizam, shvatanje da država određuje stepen slobode, autizam i, u najboljem slučaju, prosvećeni apsolutizam. Znajući sve to, jer isto navodi iz drugog ugla, i S. A. ne može poreći da je konzervatizam nešto drugo, uprkos tome što opravdava status quo u Srbiji i njenu stagnaciju, tj. njen pretpolitički nivo, umesto da promoviše veličinu ideja koje vode oslobađanju od majorizacije države iz političko-ekonomskog centra – Beograda.

Međutim, ma koliko da nije sporno da S. A. smatra nepravdom neravnomernu razvijenost Srbije (to ne može poreći), kao i to da je realna potreba za njenom regionalizacijom (stvaranje AP), jer bi trebalo "sačekati sa tim društvenim procesom", toliko je problem to što autor brani centralističko-protekcionističku državu i, odatle, način ubiranja i raspodele sredstava nerazvijenim delovima zemlje, za koje "ima puno razumevanja". Posredi nije samo prikupljanje i raspodela para građanima izvan Beograda, već potreba da se inaugurišu kvalitetne promene njihovog statusa, koji se svodi na permanentno stanje podaništva prema centralnoj vlasti. Tu smo kod pravog pitanja u napisu S. A, jer kako je moguće smatrati dobrim to što sadašnji Ustav Srbije onemogućava formiranje novih autonomnih pokrajina i time sputava porast stepena slobode i ravnopravnosti građana. Navedena "logična" konstatacija političkog analitičara – da je "srećna okolnost što, po Ustavu, pravljenje novih pokrajina i nije tako jednostavno", zapravo promoviše zaustavljanje novih procesa i odgovara pretpolitičkom miljeu Srbije, jer svaka dolazeća politička garnitura uradi sve da osujeti demokratske ideje, a onda njihovi ideolozi mudrim analizama konstatuju manjak demokratske tradicije u zemlji Srbiji. I da treba sačekati ("naučiti osnovne lekcije") da demokratija dođe sama – valjda jednog dana, te da će se tada bez potresa ući i u proces kakav je npr. regionalizacija.

Antonić je rekao i to da "što više idete naniže" (od centralnih organa), "veći su samovolja vlasti, isključenje javnosti i sve vrste finansijskih zloupotreba". Reč je o neargumentovanoj oceni, jer analiza uloge centralnih organa vlasti u poslednjih 15 godina bi pokazala gde caruju zloupotrebe i gde "ima više demokratske kontrole".

A stalno isticanje stava kako "naše elite" pod regionalizacijom Srbije misle da se želi njeno razbijanje i "stvaranje države u državi", sve do toga da bi se tada povećala birokratija i stvorile lokalne velmože (dopunjuje odbranu iste misli S. A.), takođe je permanentna protekcionistička tačka u plašenju naroda da time gubi državu i njenu zaštitu.