Уметност свете земље

СРПСКИ СПОМЕНИЦИ НА КОСОВУ
Историчар уметности, академик Гојко Суботић објавио је 1997. године књигу „Terra sacra”, или „Света земља”, посвећену уметности српских светиња на Косову и Метохији. Књига је штампана искључиво за инострано тржиште, на италијанском (Jaca Book из Милана) енглеском, (The Monacelli Press, Њујорк), француском (Desclée de Brouwer, Париз), и немачком језику (Benziger Verlag, Цирих и Диселдорф). Наишла је на изузетан пријем, а одзив критике из пера познатих историчара уметности био је снажан. Књига је била у рукама многих светских моћника, а њена актуелност данас је неспорна Предавања са приказом наше уметничке баштине на Косову и Метохији, Гојко Суботић одржао је између осталих и на Scuola normale superiore у Пизи, на Аристотеловом универзитету у Солуну, у Јапану...О вредности и страдању културног блага на Косову и Метохији говорио је инепосредно након потписивања Кумановског споразума, на Годишњој скупштини САНУ (24. јуна 1999), када је између осталог рекао:„ ...из историје и из сопственог искуства добро знамо да је најкритичнија тачка у ратним сукобима interregnum – понекад чак и кратак –  између повлачења једних снага и доласка других. To je одсудно време на које смо скретали пажњу западним земљама и за које смо добијали уверавања да ће све проћи без последица. Очевидно, ово међувлашће је фатално и у њему је велики број људи већ страдао и један број светиња уништен...”

Овихдана сведоци смо узнемирујућих збивања поводом једностраног проглашења независности Космета. На Косову и Метохији остају наши споменици културе. Шта, као историчар уметности, мислите да је сада могуће учинити да се они сачувају као део српског националног идентитета?

(/slika2)– Сва међународна тела и све земље, појединачно, говоре о заштити неалбанског живља, поштовању права и, посебно, о верским објектима. Да ли им се може веровати? Треба се сетити оне циничне изјаве немачког официра који је у вези са паљењем Богородице Љевишке рекао да због старе цркве није требало ризиковати животе војника. С друге стране, захваљујући Италијанима сачувани су Дечани и Пећка патријаршија. Основно питање је којим снагама ће наше наслеђе бити поверено. Да ли ће тамо остати и војници УН или ће их у потпуности заменити снаге ЕУ, а затим да ли ћемо преко њих моћи да се старамо о споменицима? Као што је зидање катедрала на Западу трајало столећима, да би, након довршетка, скеле поново биле дизане због поправки, и наша средњовековна здања и, посебно, њихов живопис захтевају непрестано и брижљиво одржавање.

Када сте написали ову књигу, убрзо је уследила криза, а после бомбардовања један део наших старина уништен је и у погромима. Колико је случајна та временска подударност?

– Време често учини да се неки догађаји повежу и када су се дешавали одвојено. Нажалост, то је било у вези једно с другим. Писање књиге је подстакао Његова светост патријарх Павле који се, раније, као рашко-призренски епископ, постарао да настане монументално дело „Задужбине Косова и Метохије”. Тог великог подухвата се усрдно прихватио покојни Живорад Стојковић и на најбољи начин га остварио, али је сјајна, врло обимна књига објављена само на српском. У све тежим приликама, патријарх је с разлогом сматрао да би са нашим уметничким благом требало упознати и стране читаоце. Једног дана ме је Живорад Стојковић позвао и поверио да то учиним, поменувши да је то жеља Његове светости. Нисам то без оклевања прихватио, јер ме је као стручњака увек више привлачило истраживање и саопштавање новог, али сам добро схватио неопходност да се то управо тада уради. Деценијама пратећи збивања, пешачећи по Косову и Метохији, упознао сам прилике и слушао исповести несрећних људи, а насртаји на наше културно наслеђе били су стални. Довољно је подсетити се паљења Пећке патријаршије, са пожаром подметнутим на различитим странама, који није могао бити угашен, јер су ватрогасна кола стигла касно и са празним цистернама. И сам сам из детињства носио мучна сећања и знао обим такве нетрпељивости. У родном месту, у Босанској Градишки, са свог прозора сам посматрао почетак рушења цркве која је, на крају, када сам већ био у логору, минама дигнута у ваздух. Назив књиге„Terra sacra” предложио је сам италијански издавач, господин Бањоли, када се упознао са њеном садржином, додавши у поднаслову „L’arte del Kosovо”.

Када сте започели писање ове књиге, мислили сте пре свега на италијанске читаоце. Због чега?

– Њима је била блиска уметност која је и у њиховој средини била прожета иконографијом и стилом прихватаним из Византије и, обрнуто, уметност у православним земљама која је настајала у облицима романике и ране готике. Један од најзначајнијих споменика у Метохији, храм Пантократора у Дечанима, који је као свој маузолеј почео да диже краљ Стефан, а довршио га Душан, градио је Вита, припадник фрањевачког реда „из Котора града краљева“. Својим облицима, скулптуралним украсом и клесарском праксом одговарао је градитељству Италије и средиштâ на нашој јадранској обали, али је просторним решењем био прилагођен потребама источнохришћанског култа. Утолико је већа бесмислица што косовске власти данас српске средњовековне споменике на овом подручју представљају као „византијске” и чак „византијско-албанске”.

Књига је затим објављена, 1998, и на француском, енглеском и немачком.

– Да, с тим што наслови нису били истоветни, а немачки издавач је из њему познатих разлога – данас су, чини се, нама јасни – књигу назвао Spätbyzantinische Kunst (Касновизантијска уметност). На сахрани покојног Жике Стојковића сазнао сам за читаву драму која је у вези с тим претходила његовој смрти. Када је добио омот немачког издања, запрепашћен што се српска средњовековна уметност тако представља, издавачу је у више верзија написао протест, али не знам да ли је стигао да га пошаље, јер је добио срчани напад којем је подлегао.

Да ли је појава Ваше књиге непосредно пред „расплет“ на прави начин скренула пажњу на вредност културног наслеђа на Косову и Метохији?

– За то је било могућности. Пре свега, све највише личности које су одлучивале о судбини покрајине и предстојећим војним интервенцијама добиле су књигу на својим језицима. Међу њима је био и Ширак, а Шредеру је на Косову књигу уручио сам патријарх Павле. Најзанимљивија је била епизода са председником Клинтоном. У Сарајеву му је, како сам сазнао, енглеску верзију предала Биљана Плавшић да би разумео због чега је она напустила састанак у Бону. Мимо претходног договора, захтевано је да се разговара не само о Босни и Херцеговини него и о Косову. Она је то одбила, објаснивши да су то два одвојена питања. Клинтон је у току разговора с њом прегледао књигу и, изненађен споменицима, упитао да ли се они могу видети, а затим обећао да ће госпођи Олбрајт наложити да их посети. Најзад, додао је, он, лично, воли ту уметност, јер његова супруга Хилари има иконе.

Када су претње бомбардовањем постале непосредне, 19. јануара 1999, са књигом Terra Sacra у рукама, Адријана ди Ђенова је у часопису Il Manifesto објавила текст под насловом „Област богата историјским споменицима и баштина човечанства у опасности да буде уништена” . Говорећи о великом броју култних здања, „православних, муслиманских и католичких, укључујући и испоснице анахорета“ – завршила је енергичним упозорењем: „НАТО то не треба да заборави”.