Umetnost svete zemlje

SRPSKI SPOMENICI NA KOSOVU
Istoričar umetnosti, akademik Gojko Subotić objavio je 1997. godine knjigu „Terra sacra”, ili „Sveta zemlja”, posvećenu umetnosti srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Knjiga je štampana isključivo za inostrano tržište, na italijanskom (Jaca Book iz Milana) engleskom, (The Monacelli Press, Njujork), francuskom (Desclée de Brouwer, Pariz), i nemačkom jeziku (Benziger Verlag, Cirih i Diseldorf). Naišla je na izuzetan prijem, a odziv kritike iz pera poznatih istoričara umetnosti bio je snažan. Knjiga je bila u rukama mnogih svetskih moćnika, a njena aktuelnost danas je nesporna Predavanja sa prikazom naše umetničke baštine na Kosovu i Metohiji, Gojko Subotić održao je između ostalih i na Scuola normale superiore u Pizi, na Aristotelovom univerzitetu u Solunu, u Japanu...O vrednosti i stradanju kulturnog blaga na Kosovu i Metohiji govorio je ineposredno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, na Godišnjoj skupštini SANU (24. juna 1999), kada je između ostalog rekao:„ ...iz istorije i iz sopstvenog iskustva dobro znamo da je najkritičnija tačka u ratnim sukobima interregnum – ponekad čak i kratak –  između povlačenja jednih snaga i dolaska drugih. To je odsudno vreme na koje smo skretali pažnju zapadnim zemljama i za koje smo dobijali uveravanja da će sve proći bez posledica. Očevidno, ovo međuvlašće je fatalno i u njemu je veliki broj ljudi već stradao i jedan broj svetinja uništen...”

Ovihdana svedoci smo uznemirujućih zbivanja povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosmeta. Na Kosovu i Metohiji ostaju naši spomenici kulture. Šta, kao istoričar umetnosti, mislite da je sada moguće učiniti da se oni sačuvaju kao deo srpskog nacionalnog identiteta?

(/slika2)– Sva međunarodna tela i sve zemlje, pojedinačno, govore o zaštiti nealbanskog življa, poštovanju prava i, posebno, o verskim objektima. Da li im se može verovati? Treba se setiti one cinične izjave nemačkog oficira koji je u vezi sa paljenjem Bogorodice Ljeviške rekao da zbog stare crkve nije trebalo rizikovati živote vojnika. S druge strane, zahvaljujući Italijanima sačuvani su Dečani i Pećka patrijaršija. Osnovno pitanje je kojim snagama će naše nasleđe biti povereno. Da li će tamo ostati i vojnici UN ili će ih u potpunosti zameniti snage EU, a zatim da li ćemo preko njih moći da se staramo o spomenicima? Kao što je zidanje katedrala na Zapadu trajalo stolećima, da bi, nakon dovršetka, skele ponovo bile dizane zbog popravki, i naša srednjovekovna zdanja i, posebno, njihov živopis zahtevaju neprestano i brižljivo održavanje.

Kada ste napisali ovu knjigu, ubrzo je usledila kriza, a posle bombardovanja jedan deo naših starina uništen je i u pogromima. Koliko je slučajna ta vremenska podudarnost?

– Vreme često učini da se neki događaji povežu i kada su se dešavali odvojeno. Nažalost, to je bilo u vezi jedno s drugim. Pisanje knjige je podstakao Njegova svetost patrijarh Pavle koji se, ranije, kao raško-prizrenski episkop, postarao da nastane monumentalno delo „Zadužbine Kosova i Metohije”. Tog velikog poduhvata se usrdno prihvatio pokojni Živorad Stojković i na najbolji način ga ostvario, ali je sjajna, vrlo obimna knjiga objavljena samo na srpskom. U sve težim prilikama, patrijarh je s razlogom smatrao da bi sa našim umetničkim blagom trebalo upoznati i strane čitaoce. Jednog dana me je Živorad Stojković pozvao i poverio da to učinim, pomenuvši da je to želja Njegove svetosti. Nisam to bez oklevanja prihvatio, jer me je kao stručnjaka uvek više privlačilo istraživanje i saopštavanje novog, ali sam dobro shvatio neophodnost da se to upravo tada uradi. Decenijama prateći zbivanja, pešačeći po Kosovu i Metohiji, upoznao sam prilike i slušao ispovesti nesrećnih ljudi, a nasrtaji na naše kulturno nasleđe bili su stalni. Dovoljno je podsetiti se paljenja Pećke patrijaršije, sa požarom podmetnutim na različitim stranama, koji nije mogao biti ugašen, jer su vatrogasna kola stigla kasno i sa praznim cisternama. I sam sam iz detinjstva nosio mučna sećanja i znao obim takve netrpeljivosti. U rodnom mestu, u Bosanskoj Gradiški, sa svog prozora sam posmatrao početak rušenja crkve koja je, na kraju, kada sam već bio u logoru, minama dignuta u vazduh. Naziv knjige„Terra sacra” predložio je sam italijanski izdavač, gospodin Banjoli, kada se upoznao sa njenom sadržinom, dodavši u podnaslovu „L’arte del Kosovo”.

Kada ste započeli pisanje ove knjige, mislili ste pre svega na italijanske čitaoce. Zbog čega?

– Njima je bila bliska umetnost koja je i u njihovoj sredini bila prožeta ikonografijom i stilom prihvatanim iz Vizantije i, obrnuto, umetnost u pravoslavnim zemljama koja je nastajala u oblicima romanike i rane gotike. Jedan od najznačajnijih spomenika u Metohiji, hram Pantokratora u Dečanima, koji je kao svoj mauzolej počeo da diže kralj Stefan, a dovršio ga Dušan, gradio je Vita, pripadnik franjevačkog reda „iz Kotora grada kraljeva“. Svojim oblicima, skulpturalnim ukrasom i klesarskom praksom odgovarao je graditeljstvu Italije i središtâ na našoj jadranskoj obali, ali je prostornim rešenjem bio prilagođen potrebama istočnohrišćanskog kulta. Utoliko je veća besmislica što kosovske vlasti danas srpske srednjovekovne spomenike na ovom području predstavljaju kao „vizantijske” i čak „vizantijsko-albanske”.

Knjiga je zatim objavljena, 1998, i na francuskom, engleskom i nemačkom.

– Da, s tim što naslovi nisu bili istovetni, a nemački izdavač je iz njemu poznatih razloga – danas su, čini se, nama jasni – knjigu nazvao Spätbyzantinische Kunst (Kasnovizantijska umetnost). Na sahrani pokojnog Žike Stojkovića saznao sam za čitavu dramu koja je u vezi s tim prethodila njegovoj smrti. Kada je dobio omot nemačkog izdanja, zaprepašćen što se srpska srednjovekovna umetnost tako predstavlja, izdavaču je u više verzija napisao protest, ali ne znam da li je stigao da ga pošalje, jer je dobio srčani napad kojem je podlegao.

Da li je pojava Vaše knjige neposredno pred „rasplet“ na pravi način skrenula pažnju na vrednost kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji?

– Za to je bilo mogućnosti. Pre svega, sve najviše ličnosti koje su odlučivale o sudbini pokrajine i predstojećim vojnim intervencijama dobile su knjigu na svojim jezicima. Među njima je bio i Širak, a Šrederu je na Kosovu knjigu uručio sam patrijarh Pavle. Najzanimljivija je bila epizoda sa predsednikom Klintonom. U Sarajevu mu je, kako sam saznao, englesku verziju predala Biljana Plavšić da bi razumeo zbog čega je ona napustila sastanak u Bonu. Mimo prethodnog dogovora, zahtevano je da se razgovara ne samo o Bosni i Hercegovini nego i o Kosovu. Ona je to odbila, objasnivši da su to dva odvojena pitanja. Klinton je u toku razgovora s njom pregledao knjigu i, iznenađen spomenicima, upitao da li se oni mogu videti, a zatim obećao da će gospođi Olbrajt naložiti da ih poseti. Najzad, dodao je, on, lično, voli tu umetnost, jer njegova supruga Hilari ima ikone.

Kada su pretnje bombardovanjem postale neposredne, 19. januara 1999, sa knjigom Terra Sacra u rukama, Adrijana di Đenova je u časopisu Il Manifesto objavila tekst pod naslovom „Oblast bogata istorijskim spomenicima i baština čovečanstva u opasnosti da bude uništena” . Govoreći o velikom broju kultnih zdanja, „pravoslavnih, muslimanskih i katoličkih, uključujući i isposnice anahoreta“ – završila je energičnim upozorenjem: „NATO to ne treba da zaboravi”.