Младост у сенци идеологија

Аутор „Шејтановог ратника“ и „Шишања“ – редитељ, писац, сценариста и монтажер Стеван Филиповић – (и) у новом филму „Поред мене“ свој тематски фокус и даље држи на тинејџерима, а свој редитељски приступ и даље на неким од прoверених холивудских механизама блиских свесветским конзументима оног што се зове западна масовна култура. У том смислу ни овај Филиповићев филм не пати од оригиналности.

 Но, ваља рећи да оригиналност и није била главна ауторова амбиција. Она се открива у намери да уз помоћ неких већ виђених и прича и матрица, а кроз веома једноставан драматуршки механизам, проговори о низу мотива које сматра кључним за разумевање садашњих средњошколаца.

 Генерације рођене током ратова деведесетих година прошлог века. Децa „Фејсбука“ која су одрастала уз утицаје нових технологија и коренитих промена у начину и међусобног комуницирања и комуникацијама са светом одраслих што је, по многима, само додатно продубило генерацијски јаз, појачало вршњачко насиље и нетолеранцију. Генерације која је некако остала заглављена у „транзицији” која се, све ми се тако чини, од друштвеног стања претворила у политички систем.

 У намери да демистификује погрешан приступ у разумевању данашњих тинејџера, уз указивање да не постоји тако јасна линија разграничења између генерација пре и после појаве интернета, Стеван Филиповић са својом косценаристкињом Миленом Богавац у филму „Поред мене” нуди причу о једном централнобеоградском гимназијском разреду кроз чију се психу и поступке преламају готово све актуелне идеологије.

 Ствар кулминира на часу историје када ђаци уђу у расправу са професорком (Христина Поповић) коју „бије глас“ да је ћерка пуковника Удбе, дакле „црвена“ од главе до пете. Када за казну због непримереног поступка ученици остају закључани у школи без мобилних телефона и интернета, отвара се „Пандорина кутија“ тајни, ниских страсти, класних разлика, ратних траума, културолошких аверзија. На површину излазе и све појединачне тајне, од прикривене хомосексуалности до ученичког мобинга. Сва бука и бес генерације која је некако унапред отписана, демонстрира се током једне ноћи, када тридесетак ученика о себи и о својим друговима сазнаје више него свих претходних година заједничког школовања и дељења школских клупа, мењајући успут ставове и размишљања...

 И како сама прича захтева, Филиповић у филм уноси мноштво различитих и прилично комплексних ликова у тумачењу добро одабраних, веома младих домаћих глумаца од којих су многи тек завршили своје филмске школе. Отуда и та веома убедљива блискост са ликовима које тумаче са природном лакоћом, крајње уверљивом спонтаношћу и са енергијом због које овај филм вреди гледати.

 За похвалу је и допринос директорке фотографије Маје Радошевић која са покретима своје камере, током игре са светлом и сенкама, понудила серију изванредних филмских слика. А Филиповић јој није дао лак задатак. Готово цео филм снимљен је у једном једином, затвореном школском простору...