Mladost u senci ideologija

Autor „Šejtanovog ratnika“ i „Šišanja“ – reditelj, pisac, scenarista i montažer Stevan Filipović – (i) u novom filmu „Pored mene“ svoj tematski fokus i dalje drži na tinejdžerima, a svoj rediteljski pristup i dalje na nekim od proverenih holivudskih mehanizama bliskih svesvetskim konzumentima onog što se zove zapadna masovna kultura. U tom smislu ni ovaj Filipovićev film ne pati od originalnosti.

 No, valja reći da originalnost i nije bila glavna autorova ambicija. Ona se otkriva u nameri da uz pomoć nekih već viđenih i priča i matrica, a kroz veoma jednostavan dramaturški mehanizam, progovori o nizu motiva koje smatra ključnim za razumevanje sadašnjih srednjoškolaca.

 Generacije rođene tokom ratova devedesetih godina prošlog veka. Deca „Fejsbuka“ koja su odrastala uz uticaje novih tehnologija i korenitih promena u načinu i međusobnog komuniciranja i komunikacijama sa svetom odraslih što je, po mnogima, samo dodatno produbilo generacijski jaz, pojačalo vršnjačko nasilje i netoleranciju. Generacije koja je nekako ostala zaglavljena u „tranziciji” koja se, sve mi se tako čini, od društvenog stanja pretvorila u politički sistem.

 U nameri da demistifikuje pogrešan pristup u razumevanju današnjih tinejdžera, uz ukazivanje da ne postoji tako jasna linija razgraničenja između generacija pre i posle pojave interneta, Stevan Filipović sa svojom koscenaristkinjom Milenom Bogavac u filmu „Pored mene” nudi priču o jednom centralnobeogradskom gimnazijskom razredu kroz čiju se psihu i postupke prelamaju gotovo sve aktuelne ideologije.

 Stvar kulminira na času istorije kada đaci uđu u raspravu sa profesorkom (Hristina Popović) koju „bije glas“ da je ćerka pukovnika Udbe, dakle „crvena“ od glave do pete. Kada za kaznu zbog neprimerenog postupka učenici ostaju zaključani u školi bez mobilnih telefona i interneta, otvara se „Pandorina kutija“ tajni, niskih strasti, klasnih razlika, ratnih trauma, kulturoloških averzija. Na površinu izlaze i sve pojedinačne tajne, od prikrivene homoseksualnosti do učeničkog mobinga. Sva buka i bes generacije koja je nekako unapred otpisana, demonstrira se tokom jedne noći, kada tridesetak učenika o sebi i o svojim drugovima saznaje više nego svih prethodnih godina zajedničkog školovanja i deljenja školskih klupa, menjajući usput stavove i razmišljanja...

 I kako sama priča zahteva, Filipović u film unosi mnoštvo različitih i prilično kompleksnih likova u tumačenju dobro odabranih, veoma mladih domaćih glumaca od kojih su mnogi tek završili svoje filmske škole. Otuda i ta veoma ubedljiva bliskost sa likovima koje tumače sa prirodnom lakoćom, krajnje uverljivom spontanošću i sa energijom zbog koje ovaj film vredi gledati.

 Za pohvalu je i doprinos direktorke fotografije Maje Radošević koja sa pokretima svoje kamere, tokom igre sa svetlom i senkama, ponudila seriju izvanrednih filmskih slika. A Filipović joj nije dao lak zadatak. Gotovo ceo film snimljen je u jednom jedinom, zatvorenom školskom prostoru...