Наше, а европско

При помену појма европски идентитет неретко се помисли на стварање наднационалног идентитета чија је сврха да замени национални идентитет. То је тачно тек у једном ограниченом смислу. Наиме, корисно је подсетити на разлику између вишеструких и сегментираних идентитета.
Вишеструкост значи да идентитет појединца настаје у интеракцији с припадницима различитих група с којима се идентификује и које њега идентификују као члана. Изградња и осећај сопственог идентитета подразумева заузврат одређени степен лојалности према тим групама. Тако се може говорити о родном, генерацијском, религијском, класном или сталешком, професионалном, породичном, националном итд. идентитету. Припадност некој од ових група, дакле, у принципу, искључује могућност да појединац истовремено припада супротној групи, односно да ствара осећај двоструког идентитета.

На другачији начин је могуће говорити о сегментираним идентитетима. Они се не искључују, већ се могу схватити као систем концентричних кругова. У том смислу, на пример, локални, регионални, национални и наднационални идентитети се не преклапају већ се допуњују. Бити лојалан свом граду, регији или покрајини, па чак имати посебан осећај везаности за његове културне специфичности, не искључује нужно осећај припадности широј националној или наднационалној заједници. Поред тога, сегментирани идентитети не само да не морају нужно бити у сукобу, већ могу смањити напетост и спречити конфликте међу различитим сегментима.

Но, ипак, несумњиво је да постојање различитих, односно појава нових извора идентитета, било да су вишеструки, било сегментирани, потенцијално може слабити осећај везаности за остале изворе. То је посебно случај уколико су они хегемонистички по свом карактеру у смислу да покушавају овладати јединком у целини, што значи да нека од група захтева од члана да сопствени осећај припадности и лојалности усмери искључиво ка њој. Дакле, само ако се национални или наднационални – у овом случају европски идентитет, схвате, односно покушавају наметнути као хегемонистички идентитети они могу изазвати међусобни ривалитет и у крајњем случају сукоб. С обзиром на то да се групни идентитети стварају тако што припадници група осмишљавају, међусобно намећу и у различитој мери прихватају културу/идеологију тих група идентификујући се са њима, хегемонистичке идентитете можемо препознати по њиховим идеологијама. Тако је, на пример, комунизам у најрадикалнијим варијантама доводио у питање не само религијску већ и породичну лојалност, религијски фундаментализам потискује националне и класне лојалности, радикални феминизам такође, а искључиви национализам се првобитно градио потискујући регионалне идентитете, а данас се углавном брани опирањем наднационалним идентитетима.

У одређеним кризним ситуацијама, постојање вишеструких и сегментираних идентитета може, дакле, довести у питање чак и елементарну лојалност осталим друштвеним групама. У нормалним ситуацијама, међутим, постојање многоструких и сегментираних идентитета не мора бити, нити је на било који начин проблематично. Другим речима, појединци не морају вишеструкост и сегментираност својих идентитета доживљавати као унутрашњи конфликт, нити се морају опредељивати између њих.

Европски идентитет, на овај начин посматран, није у супротности с националним идентитетом, напротив, у извесној мери они се подупиру јер се европски идентитет конструише ослањањем на националну припадност самом чињеницом да, у принципу, само припадници одређених нација могу развијати европски идентитет и да Европску унију као носиоца идеологије европског идентитета чине националне државе. С друге стране, многи сматрају да национални идентитети могу у условима глобализације опстати само уколико стану под кишобран ЕУ. Тако, на пример, као што показују поједини аутори, евроцентризам се код становника већине нових чланица ЕУ јавља као највиши облик етноцентризма, односно као коначно остварење националних потенцијала у наднационалној заједници равноправних партнера.

Европски идентитет није у супротности с националним идентитетима ни по начину на који се ствара. У оба случаја култура/идеологија национализма, односно евроцентризма, носилац је одређених вредности и помаже у конструисању историје, симбола, па чак и традиције. Битна разлика између националних и европског идентитета је, међутим, у томе што је процес формирања националних идентитета, мање-више, завршен, док је процес формирања европског идентитета на самом почетку, с неизвесним исходом.

С обзиром на мноштво различитих концепција и интереса које утичу на стварање или оспоравање европског идентитета, он у суштини данас представља један котрадикторан, па због тога, могло би се рећи, празан појам. Но, управо због своје супстанционалне испражњености он омогућава да се све разлике у погледу питања шта значи бити Европљанин у њега укључују. Парадоксално, оно што чини основни проблем за стварање европског идентитета испоставља се као његова највећа снага. Непостојање чврсте основе на којој почива европска идеологија, која је у основи настанка европског идентитета, чини је успешном. Као што примећује Митја Великоња, европски метадискурс је успешан зато што "сваки протагониста инвестира нешто своје у ту Европу, свако је доживљава на свој начин, свако у њој види неку могућност некакве, какве-такве, добити. Ама баш свако... у њу може да пројектује шта год му се прохте и добије од ње то што жели".

Упркос својој многострукој проблематичности, супстанцијалној испражњености и неизвесности у погледу исхода, европски идентитет на различите начине постоји у свести мноштва људи. Мада је далеко од тога да буде изграђен, он ће се можда изградити, али не, као што примећује Кастелс, у супротности с локалним, регионалним или националним идентитетима већ као њихова надопуна, јер нација ће, како ствари стоје, допустити европску интеграцију само ако буде сигурна да њен национални идентитет неће бити угрожен.