Стратиште више није јавни паркинг

Шабац – Први пут после неколико деценија централни градски трг у Шапцу коначно је обновљен. И не само то. Осим што сада тај простор заиста подсећа на неке светске метрополе у малом, коначно је затворен и један историјски круг – на месту на којем су јединице Вермахта у јесен 1941. стрељале око 800 Шапчана постављено је спомен-обележје. Необично и савремено, као што је и цело идејно решење.

Екипа која стоји иза пројекта ревитализације разнолика је – осим градских званичника, који су препознали креативни потенцијал, ту су уметник Игор Марсенић, креативни директор, Александра Саватић, ауторка радионице „Култура сећања”, Ксенија Лукић и Бојан Алимпић, архитекте Јавног урбанистичког предузећа „План”, и бројни дизајнери. Свако од њих имао је своју улогу у овом подухвату због којег  Шапчани данас могу да стану раме уз раме са грађанима Лисабона, Копенхагена, Барселоне и Бергама будући да је технологија употребљена за обнову трга до сада искоришћена у само у овим европским градовима.

– Место је деценијама било запуштено. Површина градског трга први пут је добила неку конкретну намену 2003, када је претворена у јавни паркинг. И то је био неки напредак али, ако стратиште претворите у јавни паркинг то онда говори о смрти наших душа. То је морало да се промени. Сада то више није контаминирано место већ место сећања, на којем може да се креира живот. Када видим децу која с радошћу трчкарају међу водоскоцима фонтане видим да смо успели – каже нам Игор Марсенић док седимо у непосредној близини новоуређеног простора.

У зависности од тога са које стране приступате тргу наилазите или на споменик или на подну фонтану, коју покрећу сензори покрета. Ту су и градски сат, дечје игралиште, необичан мобилијар. У очи одмах упада чињеница да нема централног места, нема унапред одређеног језгра самог трга. Решење које је изведено минималистичко је, отворено, без линија подела – са јасном идејом да свако од посетилаца сам бира своје тежиште.

Ако се има у виду да је реч о 8.500 квадратних метара онда је јасно да смо имали озбиљан задатак. Буџет је био ограничен на пола милиона евра, грађевински радови су трајали око два месеца. Решили смо да послушамо наш унутрашњи глас, кренемо из позиције реалности, а не великих очекивања без покрића и применимо неконвенционални приступ – без грубих разграничења, за нас мало неуобичајен.

Партер трга посебно смо разиграли – он је обојен специјалним бојама, колорит се креће по широком спектру црвене боје. Она је и боја крви и страдања, али и боја радости и страсти. Материјал је технолошки иновативан – реч је специјалном производу на бази пластичних смола, чија је гаранција на физичка оштећења и ултравиолетно зрачење дуга. Ова технологија омогућила нам је да простору подаримо додатну експресивност – објашњава Марсенић.

Грађанска иницијатива коју је покренула архитекта Александра Саватић, кроз своју радионицу „Култура сећања”, била је изузетно важна за цео подухват. Чињеница да је и сам трг место страдања уклопила се у њено иницијално интересовање да се не забораве сва места страдања у Шапцу и околини. Радионица је пружила прилику свима који су заинтересовани да учествују у креирању коначног решења обнове трга.

– Као друштво не гајимо довољно културу сећања. Не посвећујемо пажњу прошлости и људима који су чинили и стварали овај град пре нас. Лично ме је зачудило колико грађани Шапца данас не знају на којим се местима налазе масовне гробнице њихових суграђана, од којих неке ни до сада нису откопане. Као и то до које мере смо још увек подељени на партизане и четнике. Опет, када је све почело била сам изненађена колико је било заинтересованих и колико су сви били ипак вољни да се те поделе превазиђу. Попут катарзе. Сведочили су и преживели, становништво је давало конкретне идеје, уметници такође. Кроз неколико кругова ове својеврсне јавне расправе дошло се до решења које је за сваког било задовољавајуће. Наша је идеја да се с временом дође до тога се сва места достојно обележе – прича Александра Саватић.

Градоначелник Небојша Зеленовић задовољан је чињеницом да је од првог састанка на тему обнове трга, одржаног у децембру прошле године, па до реализације прошло само девет месеци.

– Повукла ме је креативност уметника и архитеката, уз јасну потребу коју је град имао да проблем трга реши. Оно што су креативци показали било је заиста изузетно па је моја улога била у томе да се урбанистички предуслови задовоље. Први пут се десило да су људи били вољни да слободно дају идеје, да учествују, да су показали да им је стало. Није било другог решења него да се решење прихвати и спроведе. А да нисмо погрешили видим по томе што ме суграђани заустављају, честитају и захваљују на томе што смо урадили – закључује Зеленовић.

------------------------------------------------------------

Сви досадашњи покушаји

Према речима Марсенића, неколико пута до сада покушана је обнова трга, али неуспешно.

– Било је одличних решења, али ниједно није завршено до краја. Идеја Слободана Јањића из седамдесетих година и поред тадашње снажне привреде није изведена више од 50 посто. Решење из краја осамдесетих такође је реализовано само 15 посто. Постојао је још један предлог из 1999. који, са разним изменама, није било могуће спровести јер би то коштало између 10 и 12 милиона евра. Што је неизводљиво у параметрима у којим функционишу градови у Србији – оцењује Марсенић.