Наш највећи проблем је што смо ми људи без наде!

Више јавно тужилаштво у Београду одбацило је кривичну пријаву против Кокана Младеновића (45), позоришног редитеља, коју је поднео председник Синдиката културе Србије. Повод за тужбу био је јавни став Кокана Младеновића да је „много тога што се догађа на политичкој сцени Србије безумље”, као и да је „Србија опасно прекорачила границу тоталитаризма и да оволико зло мора да буде угушено у крви!”

Шта сад планирате?

– Једино чиме ја желим дa се бавим у животу јесте позоришна режија. И сви ови догађаји изазвани су тиме што ми је, износећи јавно своје животне ставове, вољом других, онемогућено право на рад. То је казна оних који воде ову државу. Отказане су ми разне представе као, на пример, мјузикл „Коштана”, па један филм који сам припремао више од годину дана...

Куда ћете сад?

– Срећом, имам послове који нису везани за простор Београда и Србије. Београдска позоришта ме не примају ни на гостовање, а камоли да радим! Дипломирао сам 1992, а онда сам кренуо у номадски живот од позоришта до позоришта широм околних земаља. И сад највећи део живота проводим у неким земљама у окружењу: Мађарској, Румунији, Словенији, Босни, а све ређе негде у Србији...

Зашто позоришта ћуте?

– Људи су углавном уплашени и инертни. Прошле године сам направио представу „Догвил” која јасно говори о паралелама између „Догвила” на сцени и оног „Догвила” у коме сви ми живимо, као и о лажним вредностима, о уништеној духовној вертикали и сваком сегменту друштва који је могао да нас поведе напред, о нетолеранцији према свима који другачије мисле, другачије воле, другачије осећају свет... Нажалост, наша позоришта су кукавичка, а власт осиона, па култура пропада.

И шта сад?

– Немам снаге да будем кукавица. Мислим да кукавичлук не би требало да припада људима од уметности, и не само од уметности. Једна количина образовања и интелекта подразумева да не ћутите о ономе што вређа ваш здрав разум и ваше осећање морала. Мислим да наша власт вређа наша осећања. Јер, наша власт, која је, углавном, измилела из мрака деведесетих година, данас неконтролисано влада нашим животима.

Одакле сте кренули у живот?

– Из Ниша, ту су моји корени. У Нишу сам завршио средњу глумачку школу код професора Миме Вуковић Курић. По том образовању сам глумац, а позоришну режију сам завршио у Београду на Факултету драмских уметности. Професори су ми били Мирослав Беловић и Никола Јоветић. И од тада, па до аранжмана у Народном позоришту и Атељеу 212, радио сам, као што и сад радим, као самостални уметник.

Шта памтите из времена студија?

– И у тим нестабилним временима, почетком деведесетих, имао сам више послова. Сем посвећености режији био сам хонорарни новинар студентских новина „Пресинг”. Тада ми је најважније било да одвратим младе људе од бесмисленог рата. Имао сам срећу да се нађем у кругу младих паметних људи као што су Велибор Петковић, Александар Благојевић, Зоран Тешић Сигма, а касније је ту био и Дејан Стојиљковић. Поносан сам што смо у оно време мрака били храбри и бунтовни, што младости и припада.

По чему памтите време рата?

– Имао сам срећу да студирам у време деведесетих. Памтим та времена по батинама, сузавцу, демонстрацијама, протестима. Али, кад погледате то накарадно време власти Слободана Милошевића, за које је већина нас мислила да је то најстрашнија власт која нам се могла догодити, али... Имали смо тада континуитет грађанског опозиционог деловања, слободни универзитет, озбиљну уметничку сцену, Грађански савез, слободне медије, Студио Б, Б92... Могли сте тада, слободно, да чујете низ мишљења која су се супротстављала владајућим ставовима...

А сад?

– Нејасна ми је потреба актуелне власти да нас опсесивно држи под контролом и коригује сваки облик грађанске побуне и свако другачије мишљење које се не слаже с њиховим. Ја мислим да је за једну демократску земљу нужан тај плурализам мишљења. Али, већина грађана моје земље определила се за ову опцију која се мени нимало не допада. Живим у тој земљи и сносим последице тог избора већине. А тај избор је легитиман, јер ова власт није дошла преко улице на власт. Промена власти је могућа само новим изборима, а ми опозицију и немамо. Тако да су друштвене промене код нас готово немогуће.

Колико сте били управник Атељеа 212?

– Три године. Поднео сам оставку у тренутку кад је било немогуће радити по принципу за који сам се залагао. Те три године су, по низу мера, најбоље у историји Атељеа 212. Али било је нужно реформисати систем рада. Глумачке звезде су одбијале да играју у представама које им се не допадају, а свуда у свету глумци зарађују плате, а нико не наплаћује популарност. То се догодило после представе „Зоран Ђинђић” која је најмање говорила о Зорану Ђинђићу, а много више о нашим историјским девијацијама и историјским проблемима који доводе до тога да ми увек – убијемо или склонимо прогресивног владара!

Ко вас је, после глуме, увео у режију?

– Љубиша Ристић, који ме одушевио позориштем КПГТ са „Шекспир фестом”, „Молијер фестом” и свим циклусима представа. И ја сам ту имао своје место у великом циклусу „Шпанско златно доба”. Радио сам првог „Дон Жуана”... То је било у време сиротиње тог позоришта, кад су остали без средстава. Али, врло сам тешко поднео његов одлазак у политику и његов пристанак да буде председник ЈУЛ-а. Ту су се наши путеви разишли! Нисмо више ни у каквим односима, али то ме не спречава да имам став – да је Љубиша Ристић најзначајнији редитељ у историји наших простора!

Шта је у вашем послу најтеже?

– Најтеже је истрајати а не правити компромисе са оним што желите да кажете.

Чему се надате?

– О овој власти не мислим ништа лепо, али ништа лепо не мислим ни о нашој опозицији. То је наш највећи проблем. Ми смо људи без наде!

-----------------------------------------

Београд ће бити бољи град!

Ко су вам пријатељи

– Имам пријатеље уметнике свих занимања, који по свему што чине покушавају да од Београдa, места у коме живимо, направе мало бољи град. О томе причамо и на томе радимо колико год је то могуће.