Кућа од сламе

Бањалука – Испод обронака Козаре у селу Пиљеговићи, родио се 1940. године, где и данас живи, Радомир Каралић, учитељ у пензији. Много је јада и муке видео, само зато што је хтео да буде писмен.

– Ја сам седмо дете у породици мајке Госпаве и оца Луке, који је заробљен код Бихаћа у униформи Краљеве војске и одведен у Немачку, где је добио кћерку, што смо много година касније сазнали, па је и упознали. Лука се кући вратио тек 1948. године. Нова власт га не „мирише”. Браћа ми и сестре иду у школу, а Лука мени не да, јер му треба неко да помаже у раду. Требало је да га убедим како ја сам себи могу обезбедити услове за школовање, берући шумске плодове. И тако сам четири године сам себе издржавао – прича Радомир, којег овде сви зову Учо.

Да би наставио пети разред, Радомир је морао да побегне од куће у суседно село, у најам, код једног сеоског домаћина којем је подучавао сина. Отац га врати кући и дозволи му школовање, па Радомир успешно заврши и шести разред.

– Тада се могло уписати на занат, па ја одем у Карловац где ме приме у Ђачки дом и у Кожарску школу, али не дочекам распуст, јер је требало месечно плаћати шест хиљада динара, па назад кући. Завршим 7 и 8 разред основне школе, али и навршим 19 година – каже Учо.

У Крагујевцу га не приме у Техничку школу, јер, кажу да не примају децу из других република. Али, захваљујући упорности учитељице Славице, добре пријатељице његове сестре Драгице, удате за официра у Пули, постане ђак Учитељске школе у том граду.

– Останем у Пули две године, па трећу завршим у Бањалуци, а завршну четврту у Приједору. У међувремену се окитим и са две ударничке значке, а у бригади ме приме и у Комунистичку партију. У Бањалуци, кажу, бирај у којој ћеш школи да радиш, а ја кажем, тамо где неће нико. Добијем село Горња Стратинска „богу иза ногу”. Тамо ме сачека 120 ученика, а ја сам. Већ идуће године стиже позив за војску, па се ја преселих у Земун и Батајницу. Регрутовали ме за морнарицу, а служио артиљерију. Судбина, шта ли? – каже Учо.

Кад је стигло и цивилно одело за одлазак кући, Учо заради упалу плућа и у војној болници од артиљераца, војника – фолиранта научи да ради витраж. Ради од сламе „Ћуприју на Дрини”, „Стари мост на Неретви”, табакере, стоне лампе, украсе разне, а комбинује технику слама – пластика – свила – камен и из војске излази са 2.000.000 динара зарађених од продатих радова. Са тим парама у Пиљеговићима направи родитељима нову кућу, а настави да ради у Горњој Стратинској, где касније упознаје учитељицу, животног сапутника са којом добија сина и кћерку, а од њих троје унучади.

– Син је академски професор у Амстердаму, а кћерка лекар у Лакташима код Бањалуке. Е, видиш. слично као и мој Лука, ја у војсци добијем ванбрачног сина, а он је данас признати стручњак у медицини и живи у Београду.

Тек сада се открило зашто је Учо ишао годинама у Немачку да ради као зидар и због чега је ноћу дежурао на паркинг простору. Новац је требало обезбедити за две породице. Од тог новца је Радомир саградио и себи породичну кућу, све својим рукама. Од пре две године, срце му ради на батерије, а он и даље вози трактор, подрезује воће, прска, бере. Углавном сам, у воћњаку од две хиљаде садница под јабукама. Госте радо прима, а испраћа такође домаћински, са флашом и чашом, како је то овде и обичај.

Рече да је више научио из живота, него из књига, а мора се признати да је на животној стази имао необичну јурњаву.