Kuća od slame

Banjaluka – Ispod obronaka Kozare u selu Piljegovići, rodio se 1940. godine, gde i danas živi, Radomir Karalić, učitelj u penziji. Mnogo je jada i muke video, samo zato što je hteo da bude pismen.

– Ja sam sedmo dete u porodici majke Gospave i oca Luke, koji je zarobljen kod Bihaća u uniformi Kraljeve vojske i odveden u Nemačku, gde je dobio kćerku, što smo mnogo godina kasnije saznali, pa je i upoznali. Luka se kući vratio tek 1948. godine. Nova vlast ga ne „miriše”. Braća mi i sestre idu u školu, a Luka meni ne da, jer mu treba neko da pomaže u radu. Trebalo je da ga ubedim kako ja sam sebi mogu obezbediti uslove za školovanje, berući šumske plodove. I tako sam četiri godine sam sebe izdržavao – priča Radomir, kojeg ovde svi zovu Učo.

Da bi nastavio peti razred, Radomir je morao da pobegne od kuće u susedno selo, u najam, kod jednog seoskog domaćina kojem je podučavao sina. Otac ga vrati kući i dozvoli mu školovanje, pa Radomir uspešno završi i šesti razred.

– Tada se moglo upisati na zanat, pa ja odem u Karlovac gde me prime u Đački dom i u Kožarsku školu, ali ne dočekam raspust, jer je trebalo mesečno plaćati šest hiljada dinara, pa nazad kući. Završim 7 i 8 razred osnovne škole, ali i navršim 19 godina – kaže Učo.

U Kragujevcu ga ne prime u Tehničku školu, jer, kažu da ne primaju decu iz drugih republika. Ali, zahvaljujući upornosti učiteljice Slavice, dobre prijateljice njegove sestre Dragice, udate za oficira u Puli, postane đak Učiteljske škole u tom gradu.

– Ostanem u Puli dve godine, pa treću završim u Banjaluci, a završnu četvrtu u Prijedoru. U međuvremenu se okitim i sa dve udarničke značke, a u brigadi me prime i u Komunističku partiju. U Banjaluci, kažu, biraj u kojoj ćeš školi da radiš, a ja kažem, tamo gde neće niko. Dobijem selo Gornja Stratinska „bogu iza nogu”. Tamo me sačeka 120 učenika, a ja sam. Već iduće godine stiže poziv za vojsku, pa se ja preselih u Zemun i Batajnicu. Regrutovali me za mornaricu, a služio artiljeriju. Sudbina, šta li? – kaže Učo.

Kad je stiglo i civilno odelo za odlazak kući, Učo zaradi upalu pluća i u vojnoj bolnici od artiljeraca, vojnika – foliranta nauči da radi vitraž. Radi od slame „Ćupriju na Drini”, „Stari most na Neretvi”, tabakere, stone lampe, ukrase razne, a kombinuje tehniku slama – plastika – svila – kamen i iz vojske izlazi sa 2.000.000 dinara zarađenih od prodatih radova. Sa tim parama u Piljegovićima napravi roditeljima novu kuću, a nastavi da radi u Gornjoj Stratinskoj, gde kasnije upoznaje učiteljicu, životnog saputnika sa kojom dobija sina i kćerku, a od njih troje unučadi.

– Sin je akademski profesor u Amsterdamu, a kćerka lekar u Laktašima kod Banjaluke. E, vidiš. slično kao i moj Luka, ja u vojsci dobijem vanbračnog sina, a on je danas priznati stručnjak u medicini i živi u Beogradu.

Tek sada se otkrilo zašto je Učo išao godinama u Nemačku da radi kao zidar i zbog čega je noću dežurao na parking prostoru. Novac je trebalo obezbediti za dve porodice. Od tog novca je Radomir sagradio i sebi porodičnu kuću, sve svojim rukama. Od pre dve godine, srce mu radi na baterije, a on i dalje vozi traktor, podrezuje voće, prska, bere. Uglavnom sam, u voćnjaku od dve hiljade sadnica pod jabukama. Goste rado prima, a ispraća takođe domaćinski, sa flašom i čašom, kako je to ovde i običaj.

Reče da je više naučio iz života, nego iz knjiga, a mora se priznati da je na životnoj stazi imao neobičnu jurnjavu.