Муке по пи-ару

Жена је све лепо испричала. Како се издају дозволе, зашто њена служба није надлежна у том конкретном случају, као и то ко би могао да буде следећа карика у ланцу у причи која је интересовала нашу колегиницу. Већ задовољна што је добар део посла завршила, новинарка покушава да разговор приведе крају, захваљује на разумевању, кад, као гром из ведра неба, саговорница каже: „Баш ми је драго да сам вам помогла, али ако бисте да нешто од овога објавите морате ми послати званично питања, па ћу вам одговорити”.

Званична питања? Чему службени одговор кад је све оно што би читаоце занимало већ ту, у бележници и у диктафону. Да ли да помињемо какве су „флуктуације”, „перцепције” и „инсинуације” биле касније у званичном одговору, са нешто „иницијативности”, „системских решења” и осталих празних фраза од којих папир испада из руке.

Ипак је најгоре када и то некакво саопштење стигне у редакцију дневних новина онда када су прошли сви рокови за штампу.

Е, да је то један или редак пример, преживели би новинари некако. Али ова прича се понавља свакога дана, понекад и више пута. Пи-ар менаџери (што би на нашем другом матерњем енглеском језику била скраћеница од паблик рилејшн службеник, односно човек задужен за односе са јавношћу) у бирократској еволуцији заменили су маштовите секретарице, некада задужене да свог министра, председника, директора или референта за финансијско-материјална питања спасавају од љубопитљивих новинара, помињући милион пута да је њихов шеф на састанку или ван зграде и да до краја радног времена неће доћи. Али, када га упорни новинар нађе, текст је ту. Питање, одговор, кафа, договор о ауторизацији евентуално ако је нешто шкакљиво и готов посао. Текст у новинама или разговор пред камерама интересантан, оригиналан.

У последњих седам-осам година, транспарентност рада демократских институција увела је у систем и пи-ар менаџере, често не баш велике пријатеље доброг новинарства. Не постоји важнија институција, о компанијама, предузећима и државним установама да не говоримо, где вас неће упутити на менаџере за паблик рилејшн ако вам треба било какав податак. Преко пи-арова „иду” сви договори у вези са састанком са директором, али је невоља што 99 одсто њих хоће да види питања унапред. Која питања, ако се, рецимо, у разговору о саобраћајним гужвама, осим оног што у почетку буде интересантна тема, помене нешто па разговор оде другим током?

Наравно, уколико је пи-ар менаџер искусни новинар који је одлучио да се променом професије спасе од инфаркта, част таквим изузецима, контакт с јавношћу у таквој фирми или министарству ће бити рутина. Али, службеник за односе с јавношћу је постало занимање на гласу. До њега се у нашим условима стиже „школовањем уз рад” и већ поменутим преласком из редакције у канцеларију, а други је стицање дипломе у одговарајућим школама.

Они који су то учили у школи раде мало другачије и таквих је у разним српским министарствима доста. Они омогућавају да нека министарска изјава увек стигне благовремено до онога ко је тражи. Ко памти навике фотељаша, сећа се, да уколико министар није осетио „потребу” да нешто изјави, није било шансе да се до њега допре новинарским питањем.

Као да је постало правило да онај ко зна шта хоће, то и не крије, и има речитог и пи-ара. Док, напротив, они који избегавају да се појављују у јавности, који не умеју да причају, који не знају шта хоће а шта неће, имају пи-ара да се иза њега сакрију. А он тада сме да се понаша и као „реметилачки” фактор у информисању јавности.

То су ти што нареде: „Пошаљите питања!” Или, још боље, они сами одговоре у виду саопштења и постану недоступни. И они и њихов претпостављени. Нешто су се у последње време баш намножили, јер од слања питања и ауторизација новинари све чешће постају и сами менаџери за односе са јавношћу.