Где је место новој концертној дворани

Када је пре десетак дана, током боравка великог диригента Зубина Мехте у Београду, премијер Александар Вучић, реагујући на његову сугестију да је нашем главном граду потребна концертна дворана, најавио да ће се у једном тренутку кренути с њеном изградњом, реаговали су многи „културњаци”. Некима је сума од 50 милиона евра, која је поменута, била за наше услове недостижна, имајући у виду износе буџета за културу Републике и града Београда, други су одмах живнули и, не размишљајући о новцу, већ видели себе у некој новој, великој дворани, какву Београд заслужује. Архитекта и професор Милош Р. Перовић сматра да још није касно такав подухват на неки начин повезати са пројектом „Београд на води” јер другог начина да се дворана сагради нема.

У разговору за наш лист Перовић каже да би постојање таквог објекта у делу града који је планиран за простор уз Саву само повећало углед тог подручја, али и цену квадрата и простора. Своју тврдњу поткрепљује примерима који говоре у прилог томе да се изградња нових културних здања, уколико је заснована на другачијим финансијским основама него што је то уобичајено, може третирати као успешан пословни подухват. Посебно је истакао случај Лос Анђелеса.

– Цела идеја састоји се у томе да се развојни процеси града искористе за финансирање културе и уметности, када су већ традиционални извори средстава, као што су држава и приватна давања, почели да посустају под енормним оперативним трошковима тих институција. Тако се у САД у неколико градова појавило неколико целина које у себи интегришу различите урбане функције – ту су станови, хотели, канцеларије, шопинг центри, али и простори намењени култури. У једном делу Лос Анђелеса постојало је велико земљиште подобно за реконструкцију. Инвеститор је пронађен, дата му је могућност да ту гради, али под једним условом – да изгради и Музеј савремене уметности, који је недостајао источној обали САД. И то је урађено. Зашто не бисмо то урадили код нас када је реч о концертној дворани. Битно је додати и да је 50 милиона евра мало, сматрам да је реална сума око 200 милиона – оцењује Перовић.

Он додаје да је за пословни свет, у којем се појединци можда и разумеју у уметност, док неке она можда уопште не интересује, изградња тог музеја била само добро срачунат пословни подухват који, уколико добро функционише, може и осталим деловима комплекса увећати профит. Јер, осим мултифункционалности, тај део града целодневно може да привлачи становништво, које опет ту троши свој новац – објекти културе ту функционишу као катализатори пословног успеха. То, наравно, има и цену.

– Америка не би била Америка када не би било и необичних клаузула у уговору између града и инвеститора. Трошкове одржавања објеката и трошкове који стварају установе културе сноси посебно формирана пословна заједница. Међутим, објекти културе финансирају се пропорционално њиховој успешности па та заједница може да промени директора музеја, као и кустосе, уколико он не показује жељену атрактивност.

Наш саговорник подсећа да је двадесети век за културу Београда, бар када је о архитектури реч, потпуно изгубљен.

„Да то није празна тврдња, довољно је сетити се да су током целог његовог трајања у нашем главном граду саграђена само два музеја – Музеј савремене уметности и Музеј 25. мај, затим Народна библиотека Србије и једно сићушно позориште – Атеље 212. Све остале институције културе настале у том веку налазе се у адаптираним објектима, у привременом смештају или немају свој простор”, пише он у својој књизи „Искуства прошлости”, која је 2008. доживела треће издање. Зато истиче да би било важно да се не пропусти још један век. А о томе на који би начин град од једне институције културе могао и да заради, по условом да она временом изгради и свој реноме, архитекта каже:

– Једна од три таксе на било шта што платите у САД слива се у буџет града у којем сте нешто купили, било услугу, било робу. Ако имате у виду престиж који има, рецимо, Метрополитен опера, онда вам је јасно какву публику она привлачи. Та публика вољна је да дође авионом само на викенд да би уживала у концерту и била виђена. Осим концерта, ту су и ноћења у хотелима, који су обично за викенд празнији, луксузне вечере, такси услуге... Израчунато је да је та кућа још средином деведесетих граду Њујорку доносила милијарду долара годишње – закључује Перовић, који је студирао архитектуру и урбанизам у Београду и Атини на Атинском центру за естетику, а докторирао на Архитектонском факултету у Београду, где је од 1993. до пензионисања 2005. као редован професор предавао Историју модерне архитектуре и урбанизам. Радио је у Урбанистичком заводу Београда, предавао на неколико универзитета у САД (међу њима су и Принстон и Колумбија), аутор је бројних књига, неколико самосталних изложби, међу којима се истиче поставка „Средиште културе III миленијум”, чији је коаутор и коаутор каталога, а која је 1985. одржана у Галерији САНУ. Био је и кустос наших селекција на Бијеналу у Венецији 2002. и 2006. године.

М. Димитријевић