Моја мера је моје биће

У ишчекивању смо новог читања драме „На дну” о сломљеним људима који су дотакли дно, коју је Максим Горки написао 1901. године. Дело ће у адаптацији и режији Ане Ђорђевић бити изведено сутра увече у 20.30 часова на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Драматург је Славко Милановић, сценограф Драгана Мацан, а костимограф Лана Цвијановић. Огрубеле, понижене јунаке Максима Горког, поред наше саговорнице Вање Ејдус, тумачиће и Гојко Балетић, Андреј Шепетковски, Соња Колачарић, Калина Ковачевић, Александар Срећковић, Златија Ивановић, Танасије Узуновић и други.

У чему је снага драме „На дну” будући да је Чехов читајући је написао Горком: „Тон је мрачан, тежак, а публика ненавикнута на такве теме напуштаће позориште. У сваком случају можеш се опростити од репутације оптимисте”?

Снага је у томешто је, на неки начин, читава цивилизација дотакла дно. Ликове из драме који живе негде у Русији у неком тамо коначишту, можемо да препознамо свуда око нас, јер цео свет је постао коначиште за изгубљене душе. Да ли су то становници Хонгконга који живе у лименим кутијама набијени као сардине, или су то холивудске звезде. Сви су нечији робови, сви некоме плаћају дугове и сви су некоме потчињени. Публика је данас можда и пренавикнута на овакве теме, поготово од појаве интернета и превелике количине информација, где можемо уживо да посматрамо како се некоме одсеца глава, како га потапа цунами или како постаје људска звер у кући Великог брата. Оптимизма нема. Ни у драми, ни у свету око нас. 

Драма „На дну”, написана у тамним тоновима о усамљеним Русима који живе надомак Волге, уједно ће бити четврти пут постављена на сцени националног театра. Ко су ваши људи који живе на дну? Какве су њихове жеље и снови?

Сви становници света су на дну: духовном, моралном, економском, политичком, егзистенцијалном, душевном, креативном, идејном, филозофском. Сви грабе своје просторе интиме у жељи да некако преживе не примећујући друге око себе. Та ненормална количина друштвених мрежа постаје паралелност, где сви имају привид огромне увезаности и важности, а заправо су све усамљенији, престрашенији, болеснији, сиромашнији па и неважнији. Наша представа се не бави локално политичким освртом већ покушава да сагледа глобално посрнуће и трагедију појединца и друштва уопште. Њихове жеље и снови су исти као и у свим другим прошлим па и будућим временима вероватно: да воле и буду вољени и да живе у праведнијем свету. 

Настја је девојка која је напољу проститутка, а у свом дому је девојка која је опчињена љубавним романима и од сурове стварности бежи у свет фантазије. Ко је заправо Настја?

Ана Ђорђевић имала је врло интересантан и нов концепт Настје, који ме је јако покренуо и дао ми врло имагинативно потентан простор игре. Избегли смо било какав алкохолизам који је писац назначио и бавили се границом фантазије и сурове реалности који она на крају комада раскринкава, али безуспешно јер опет бива претучена и враћена на своје место. Она је један од ретких ликова у комаду која не пати од болести одсуства емпатије, што је негде и водиља била за комад, баш тај недостатак емпатије. У детињству, друг мог брата пролетео је кроз стакло у Васиној улици у центру Београда, крварио је 45 минута, нико му није пришао и ни један такси није хтео да га вози да не би упрљао кола. Дечак је умро. Емпатије фали увек, да ли према избеглицама, псима луталицама, гладнима око нас, анксиозним појединцима у потрази за смислом или човеку кога боли глава.

Лик Настје је наставак комплексних јунакиња које сте до сада остварили по делима Софокла, Шекспира, Симовића, Чехова... Како избегавате рутину у глуми?

Исто као што избегавам рутину у животу. Када живот замирише на рутину, преврнем га наопачке, некад са врло болним последицама, али ми не буде жао. Не пристајем на конвенцију и задата правила игре, дешава ми се и да погрешим, како у глуми тако и у животу. Волим да радим и да се дружим са уметнички храбрим и интелигентним људима, можда чак и са екстремима, то ме испуњава, у исти мах чини нестабилном као и стабилном. Волим екстреме, у средини ми је досадно. 

Вредности су данас померене, ишчашене, девалвиране. Не волите да се експонирате, да посећујете јавне догађаје. Глума и гламур... Која је ваша „мера за меру”?

Моја мера је моје биће, какво год оно било. Не умем и не могу да радим ништа против себе. Волим гламур, и те како, али га у Србији не препознајем. Све што је овде представљено као гламур за мене је изразито провинцијално и стидим се да будем део тога. Дух некадашњег Београда је скоро потпуно ишчилео и много сам тужна због тога. Обожавам Београд и све што је он некада био, а сада га има само у мрвицама за које се као дављеник хватам. 

„Политика је лаж, а уметност потрага за истином”. Да ли смо се изубили на том трагалачком путу?

Нисмо баш до краја, остају понеки трачци наде усамљени да заблистају повремено. Толико је тешко време, све се свело на пуку егзистенцију, не знам да ли има времена да се јури истина. Јури се пре свега новац. И то је толико тешка борба да ретко коме остане снаге да се бави истином. Сви су преплашени за голу егзистенцију и постају охоли, осветољубиви, груби, немилосрдни, окренути сами себи и само себи. То је истина. Политика је превара и борба за моћ, а и уметност полако постаје превара. Част храбрим изузецима. Има их.

Који су ваши снови, наде, стремљења у односу на актуелни тренутак живљења?

Мој сан је да не зажелим да ми се дете исели из Србије, пошто ја већ нисам. 

Борка Г. Требјешанин