Странци на челу европских националних музеја

Хартвиг Фишер, угледни историчар уметности, познат по томе што је препородио Државну уметничку галерију у Дрездену, први је странац, у овом случају Немац, који је у 150 година дугој историји Британског музеја дошао на чело ове престижне институције. Недавно је и галерија Уфичи променила руководство – Ајке Шмит, Фишеров земљак, прекинуо је ангажман у Институту за уметност у Минеаполису и именован је за првог човека овог познатог музеја, а уједно је и први у његовој историји који нема италијанско држављанство. Од двадесет институција у Италији које су у исто време промениле своје директоре, поред Галерије Уфичи, још у њих шест именовани су странци. Хартвиг, Шмит и остали на та места дошли су преко интернационалног конкурса, али су њихова именовања прилично ускомешала уметнички свет.

Идеја да се на чело неке националне институције културе постави стручан и најбољи човек, без обзира на то из које земље долази, није нова, иако се чини да сада добија на замаху. Драган Булатовић, професор музеологије и херитологије на Филозофском факултету, подсећа на неке од сличних случајева који су се догодили у прошлости, наводећи пример француског „Бобура”.

– Када је управљање националним трезорима у питању, а кад то кажем мислим на музеје, библиотеке, позоришта, већ тридесетак година преовладава доктрина менаџмента. У томе предњаче амерички музеји, који су посећенији јер имају и боље руководство и бољи начин руковођења, њима углавном управљају фондације које бирају директоре. За разлику од европских, они немају проблем финансијског опстанка. Већина великих националних институција, у које спадају и Лувр и Британски музеј, настали су на концепту империјалне политике, на чувању блага прикупљеног под идејом спасавања старе европске културе. По том моделу сваки француски председник остављао је своју задужбину из области културе. Иза Жоржа Помпидуа остао је, за тадашње услове, врло модеран културни центар (обједињује чак пет институција), који носи његово име, а који ми у жаргону зовемо и „Бобур”. Том за Француску веома важном институцијом у једном моменту управљао је тадашњи најуспешнији музеалац, чувени Скандинавац Понтус Хултен, који је у Париз дошао из Модерног музеја у Стокхолму. Испоставило се да је то био одличан избор, јер је кренуо са концептом разбијања старих музејских подела, инсистирајући на сарадњи музеја – објашњава Булатовић, помињући још један занимљив случај – Лорана Хеђија, којег наша публика памти и по томе што је био селектор једног од наших Октобарских салона.

– Хеђи је изузетан критичар и аутор изложби. Као јако млад привукао је осамдесетих година пажњу Беча, па су га позвали да буде директор Музеја уметности двадесетог века. И он је то прихватио – каже професор и додаје да су позоришта широм света праксу расписивања интернационалног конкурса за важна места увелико увела.

Др Вишњу Кисић, генералну секретарку организације „Европа ностра Србија”, радује што је конкурс у Италији био отворен за грађане целог света и заснован на стручности, знању и будућим идејама, пре него на националној или било којој другој припадности, јер мисли да је таква врста денационализације наслеђа здрава и за институције и за друштво и стручњаке које је та вест уздрмала.

– Кључно питање је да ли је тим музејима била потребна промена. Да начин на који се управља тим институцијама савршено функционише, нико не би имао разлог да мења праксу расписивања конкурса у државним оквирима. Такође, да министар културе нема потребу да то мења, такође не би дошао на идеју међународног конкурса. Дакле, на практичном нивоу, апсолутно сам за професионализацију и интернационализацију успаваних институција, а на симболичком мислим да је добар сваки корак у којем квалитет има предност над националношћу. То је дуго пракса на највећим светским универзитетима и не видим зашто би било другачије у било којој области – каже наша саговорница.

На питање да ли би овакав начин бирања директора био погодан и за Србију, она одговара:

– Волела бих да видим јасно одређење ка променама у институцијама, али не само у смислу обнове зграда већ и у погледу професионализације, отворених јавних конкурса, јасних критеријума, и за директоре и за запослене, увођења одговорног менаџерског приступа. Мислим да смо далеко од тога. Подсетила бих на прошлогодишње ксенофобичне аргументе у хајци против Октобарског салона, који су се односили на критику интернационализације ове манифестације и критику ангажовања иностраних кустоса и приказивања иностраних уметника код нас. Не бих да замишљам коментаре које би изазвао међународни конкурс за директора Народног музеја, али да, мислим да би требало правити међународне конкурсе за било које место, у било којој области и бирати људе који су најквалитетнији кандидати. Друга је ствар то бисмо са платом коју прима било који од директора институција културе у Србији тешко могли било кога да привучемо.

Милица Димитријевић