У Кини су жене све моћније

Чачак – Председница жирија међународног фестивала анимираног филма „Аниманима”, који је недавно завршен у Чачку, јесте Кинескиња Хефанг Веи. Ова ауторка већ неколико година живи и ради у Француској,  за свој филм „Конкубинин банкет” награђена је „Златним штифтом”, Великом наградом „Аниманиме”, на фестивалском издању из 2013. године.  То остварење је изузетне визуелне лепоте, узбудљива скаска о каприциозној првој царевој наложници, умногоме се ослања на традиционалну уметност Кине, па смо од тог детаља и започели  разговор за „Политику”.
Од када датира ваша веза са традиционалним кинеским сликарством и калиграфијом?
 Бавим се кинеским сликарством гонгби стила још од детињства. Гонгби је минуциозна реалистичка техника традиционалног кинеског сликарства, такозвани дворски стил, насупрот интерпретативном стилу „xieyi”, слободног израза, „нацртаних мисли” – xie значи писати, а yi је управо – значење, што све говори о спонтаности линије. Заправо, под утицајем сам оба стила. Утицаји стила гонгби династије Танг (618–907) и јапанског сликарства
укијо-е најприметнији су у мом филму „Конкубинин банкет”. Мoји новији филмови рађени су слободнијим стилом.

Из Кине сте дошли у Француску 2005. године на студије у школи „Ла Пудријер” у граду Валенсу. Јесте ли имали нека претходна искуства са уметношћу анимираног филма? Која су имена и наслови у овој области значајна за вас?

 Кинески Сечуан институт за лепе уметности на коме сам провела четири године (2001–2005) пре него што ћу доћи у Француску, међу водећима је када је реч о гравири и скулпторству. Мада нисам баш научила превише... Радила сам у Пекингу шест месеци док нисам добила визу за Француску, а желела сам да на почетку радим и тамо. Али сам схватила да морам поново у школу. „Ла Пудријер” је прекретница у мом професионалном животу. Научила сам како да гледам, стекла сам критички став према филму, мислим да је то веома важно... А што се тиче мојих омиљених наслова и аутора, заиста их је много, издвојићу, рецимо, филмове „Отац и кћер” Михаела Дудока де Вита, „Живот без Габријеле Фери” Прита Пјорна, „До краја света” Константина Бронзита...

Детаљ из филма „Конкубинин банкет”

„Конкубинин банкет” нас враћа у далеку прошлост моћне кинеске империје. Који су били извори, историјски и уметнички, за овај филм?

 Ово је адаптација чувене Пекиншке опере. Веома волим овај комад још од детињства, прича ми је потпуно блиска, као и карактери. Потешкоћа се састојала у томе да се у сваком тренутку буде свестан да је то тек прича која се приповеда и да, заправо, људима не говори превише. Била ми је потребна атмосфера династије Танг. Како представити став, позу и хумор који се разликује на Истоку и Западу? Посветила сам се овоме заједно са мојим француским аниматорима, и није било баш лако.

Шаље ли „Конкубинин банкет” можда и неку важну поруку која се тиче улоге жене у свету којим доминира мушкарац?

Није ми то била намера, па ни у контексту савремене Кине, која је прилично отворена, у којој жене имају све више друштвене моћи. Можда би у неким другим земљама то имало више смисла. Желела сам једноставно да прикажем две важне ствари: љубомору и моћ.

Којим се смерницама руководите у погледу приче и дизајна у процесу развијања сценарија за ваш дугометражни филм? Која је базична идеја филма, инспирација, мотиви?

Одрасла сам у кинеској култури, али сам под утицајем и француске културе. Све моје приче су мање или више о Кини. Сценарио мог дугометражног филма ослања се на кинеску народну традицију, биће помало авантура, помало митологија, а највише је породични филм. Визуелни изглед филма инспирисан је појединим анимираним радовима из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века студија анимације у Шангају. Тренутно испробавам ефекат водених боја, видећемо да ли ће на томе и остати... Желела бих да препоручим вашим читаоцима кинески дугометражни филм „Тријумф принца Неже над Краљем змајева”. Волим овај филм због његове поезије и његове трагике.