U Kini su žene sve moćnije

Čačak – Predsednica žirija međunarodnog festivala animiranog filma „Animanima”, koji je nedavno završen u Čačku, jeste Kineskinja Hefang Vei. Ova autorka već nekoliko godina živi i radi u Francuskoj,  za svoj film „Konkubinin banket” nagrađena je „Zlatnim štiftom”, Velikom nagradom „Animanime”, na festivalskom izdanju iz 2013. godine.  To ostvarenje je izuzetne vizuelne lepote, uzbudljiva skaska o kapricioznoj prvoj carevoj naložnici, umnogome se oslanja na tradicionalnu umetnost Kine, pa smo od tog detalja i započeli  razgovor za „Politiku”.
Od kada datira vaša veza sa tradicionalnim kineskim slikarstvom i kaligrafijom?
 Bavim se kineskim slikarstvom gongbi stila još od detinjstva. Gongbi je minuciozna realistička tehnika tradicionalnog kineskog slikarstva, takozvani dvorski stil, nasuprot interpretativnom stilu „xieyi”, slobodnog izraza, „nacrtanih misli” – xie znači pisati, a yi je upravo – značenje, što sve govori o spontanosti linije. Zapravo, pod uticajem sam oba stila. Uticaji stila gongbi dinastije Tang (618–907) i japanskog slikarstva
ukijo-e najprimetniji su u mom filmu „Konkubinin banket”. Moji noviji filmovi rađeni su slobodnijim stilom.

Iz Kine ste došli u Francusku 2005. godine na studije u školi „La Pudrijer” u gradu Valensu. Jeste li imali neka prethodna iskustva sa umetnošću animiranog filma? Koja su imena i naslovi u ovoj oblasti značajna za vas?

 Kineski Sečuan institut za lepe umetnosti na kome sam provela četiri godine (2001–2005) pre nego što ću doći u Francusku, među vodećima je kada je reč o graviri i skulptorstvu. Mada nisam baš naučila previše... Radila sam u Pekingu šest meseci dok nisam dobila vizu za Francusku, a želela sam da na početku radim i tamo. Ali sam shvatila da moram ponovo u školu. „La Pudrijer” je prekretnica u mom profesionalnom životu. Naučila sam kako da gledam, stekla sam kritički stav prema filmu, mislim da je to veoma važno... A što se tiče mojih omiljenih naslova i autora, zaista ih je mnogo, izdvojiću, recimo, filmove „Otac i kćer” Mihaela Dudoka de Vita, „Život bez Gabrijele Feri” Prita Pjorna, „Do kraja sveta” Konstantina Bronzita...

Detalj iz filma „Konkubinin banket”

„Konkubinin banket” nas vraća u daleku prošlost moćne kineske imperije. Koji su bili izvori, istorijski i umetnički, za ovaj film?

 Ovo je adaptacija čuvene Pekinške opere. Veoma volim ovaj komad još od detinjstva, priča mi je potpuno bliska, kao i karakteri. Poteškoća se sastojala u tome da se u svakom trenutku bude svestan da je to tek priča koja se pripoveda i da, zapravo, ljudima ne govori previše. Bila mi je potrebna atmosfera dinastije Tang. Kako predstaviti stav, pozu i humor koji se razlikuje na Istoku i Zapadu? Posvetila sam se ovome zajedno sa mojim francuskim animatorima, i nije bilo baš lako.

Šalje li „Konkubinin banket” možda i neku važnu poruku koja se tiče uloge žene u svetu kojim dominira muškarac?

Nije mi to bila namera, pa ni u kontekstu savremene Kine, koja je prilično otvorena, u kojoj žene imaju sve više društvene moći. Možda bi u nekim drugim zemljama to imalo više smisla. Želela sam jednostavno da prikažem dve važne stvari: ljubomoru i moć.

Kojim se smernicama rukovodite u pogledu priče i dizajna u procesu razvijanja scenarija za vaš dugometražni film? Koja je bazična ideja filma, inspiracija, motivi?

Odrasla sam u kineskoj kulturi, ali sam pod uticajem i francuske kulture. Sve moje priče su manje ili više o Kini. Scenario mog dugometražnog filma oslanja se na kinesku narodnu tradiciju, biće pomalo avantura, pomalo mitologija, a najviše je porodični film. Vizuelni izgled filma inspirisan je pojedinim animiranim radovima iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka studija animacije u Šangaju. Trenutno isprobavam efekat vodenih boja, videćemo da li će na tome i ostati... Želela bih da preporučim vašim čitaocima kineski dugometražni film „Trijumf princa Neže nad Kraljem zmajeva”. Volim ovaj film zbog njegove poezije i njegove tragike.