Инспиративно и узбудљиво

"У Едену на истоку" Борислава Пекића (1971) је фарса која се одиграва у лудници, између два лика, прогонитеља - бившег члана тајне полиције (Нови), и прогоњеног - психичког болесника који пати од маније гоњења (Стари). У тематском погледу, анализе последица великог политичког утицаја тајних служби - опште друштвене параноје, текст асоцира на комаде Душана Ковачевића ("Балкански шпијун", "Професионалац"). У жанровском, формалном, а делимично и тематском смислу, Пекићев текст је близак и камерним комадима Ежена Јонеска, Едварда Олбија или Харолда Пинтера који су у слично апсурдном и изразито метафоричком облику, такође, критички третирали различите друштвене аномије и аномалије.

Представа у режији Марка Манојловића остварена је тачно и сасвим доследно, у форми суптилно гротескног апсурда. Редитељ је ефектно искористио амбијенталност простора извођења: у сцени где се Стари крије иза дрвета, у параноји да га прате, затим када покушава да побегне пентрајући се уз калемегданске зидине или када, у наступу беса, баца кестење које се нашло на земљи. Сва ова решења изазивају специфичан смех због ненавикнутости публике на позоришну амбијенталност, односно чињенице "случајне функционалности" амбијента и немонтираности сценографије, синтезе глумљеног и реалног.

Оба глумца врло прецизно, инспирисано и узбудљиво играју, између маниризма и психолошког реализма. Павле Пекић ствара лик Новог у основи стилизовано, што истиче и његов театрализован имиџ (фризура, наочаре, двоглед око врата). Глумац извештачено приказује опсесивно праћење свега, пренаглашава емотивне реакције, пластично изражава занесеност и одсутност лика. На тај начин се ствара јасан одмак од лика, што подстиче темељније преиспитивање проблема политичког гоњења и, истовремено, једну конкретну ситуацију универзализује, стварајући од ње метафору опште друштвене девијантности.

Са друге стране, Небојша Миловановић игра Старог у домену реализма, са нијансама карикатуралног израза. Реч је о сасвим оправданој различитости у стиловима њихове глуме, јер се патња Старог на овај начин уверљивије и опипљивије представља, имајући у виду да је он, ипак, главна жртва у овом односу (иако је, као представник система, и Нови неспорно жртва, али на супротној страни). Њихово инфантилно понашање, чести изненадни потези, хистеричне реакције и нагле промене расположења, заједнички граде утисак о тоталној, апсурдној ишчашености ситуације, у целини јасно обликујући критику друштвено-политичке реалности, и данас прилично актуелну.

Упркос теоретском непријатељству између ова два актера и чињенице да би нетрпељивост и мржња императивно требало да дефинишу њихов однос, између њих се рађа дирљиво пријатељство, брига и саосећање. Овакав развој догађаја, алогичан и идеалистички, што жанр фарсе сасвим дозвољава, утврђује пишчев задивљујуће хуманистички став, односно показује да и у најјезивијим околностима доброта и љубав ипак опстају. Бар у уметности. Зато је она већа и инспиративнија од живота.