Вук и српска језичка политика данас

Упор­но и ар­гу­мен­то­ва­но за­сту­па­ју­ћи сво­је ста­во­ве, Ка­ра­џић је по­ло­ви­ном XIX сто­ле­ћа про­кр­чио пут сво­јој ре­фор­ми. Она је има­ла ши­рок кул­ту­ро­ло­шки до­мет, да­ју­ћи зна­ча­јан до­при­нос учвр­шћи­ва­њу срп­ске на­ци­о­нал­не све­сти. Иако је жи­вот про­вео у про­го­ни­ма и оску­ди­ци, а ње­го­ва де­ла че­сто би­ла кри­ти­ко­ва­на и за­бра­њи­ва­на, у Ка­ра­џи­ћу су сле­де­ће ге­не­ра­ци­је ви­де­ле осни­ва­ча на­у­ке о срп­ском је­зи­ку, осни­ва­ча срп­ске ет­но­гра­фи­је, па и пр­вог ори­ги­нал­ног пи­сца са­вре­ме­не срп­ске исто­ри­је.

Од дру­ге по­ло­ви­не XIX сто­ле­ћа бур­ни по­ли­тич­ки до­га­ђа­ји до­но­си­ли су на на­ци­о­нал­ном и (со­цио)лин­гви­стич­ком пла­ну на про­сто­ру ко­ји је Ка­ра­џић сма­трао је­зич­ки (па и ет­нич­ки) срп­ским бит­но дру­га­чи­је на­ци­о­нал­но‑лин­гви­стич­ко про­фи­ли­са­ње.

По­сле Ка­ра­џи­ћа, у за­но­су бу­ду­ћег ју­го­сло­вен­ског је­дин­ства, нај­пре су ак­тив­но раз­вод­ња­ва­не на­ци­о­нал­не раз­ли­ке из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та („Ср­бо‑Хр­ва­ти“), по­себ­но у не­срп­ским сре­ди­на­ма, а тер­мин срп­ски је­зик би­вао је, у скла­ду с ти­ме, све ви­ше по­ти­ски­ван и под­во­ђен под ма­гло­ви­те лин­гво­ни­ме, као срп­ско­хр­ват­ски / хр­ват­ско­срп­ски и сл. Ус­по­ста­вље­на је на­уч­но‑по­ли­тич­ка па­ра­диг­ма по ко­јој је за­јед­нич­ки „срп­ско­хр­ват­ски“ је­зик са­да об­је­ди­ња­вао тзв. што­ка­ви­цу, ча­ка­ви­цу и кај­ка­ви­цу, иако су и да­ље Ср­би би­ли са­мо „што­кав­ци“, ма­кар се њи­хов удео у овом лин­гви­стич­ком кор­пу­су све ви­ше сма­њи­вао.

Ова­квим при­сту­пом обе­ле­жен је ју­го­сло­вен­ски, по­себ­но ко­му­ни­стич­ки пе­ри­од,ма­да ће ње­го­ви ре­ци­ди­ви по мно­гим пи­та­њи­ма у ср­би­сти­ци оста­ти до да­нас. Сла­бље­њем СФР Ју­го­сла­ви­је и ње­ним рас­па­дом кра­јем ХХ сто­ле­ћа, уз оби­ла­то спољ­но ме­ша­ње, лин­гви­стич­ким ин­же­ње­рин­гом се на овом про­сто­ру, по­ред те­жње да се учвр­сти хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик, ра­ди на ства­ра­њу и дру­гих по­ли­тич­ких је­зи­ка, бо­шњач­ког и цр­но­гор­ског. У срп­ским зе­мља­ма из­ну­ђе­ни по­вра­так срп­ском је­зи­ку ср­би­сти­ку је углав­ном за­те­као не­спрем­ну, уз стал­не спољ­не, па и уну­тар­ње при­ти­ске да се ба­шти­на срп­ског је­зи­ка све­де на ср­би­јан­ску ека­ви­цу, тач­ни­је, оне ср­би­јан­ске обла­сти ко­је на­ста­њу­ју пра­во­слав­ни.

Сво­је­вре­ме­но по­пу­шта­ње срп­ске лин­гви­стич­ке на­у­ке под при­ти­ском по­ли­ти­ке ју­го­сло­вен­ства не­сум­њи­во је зна­чи­ло од­сту­па­ње од Ка­ра­џи­ће­вог уче­ња и по­др­шку ства­ра­њу ни­за књи­жев­но­је­зич­ких ва­ри­ја­на­та на срп­ском је­зич­ком про­сто­ру. На по­тре­бу раз­два­ја­ња лин­гви­стич­ког од по­ли­тич­ког при­сту­па ука­зи­вао је још Ф. Ми­кло­шич (1813–1891), про­фе­сор ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју у Бе­чу; он је до­след­но бра­нио Ка­ра­џи­ћев фи­ло­ло­шки при­ступ, раз­ли­ку­ју­ћи срп­ски је­зик од хр­ват­ског она­ко ка­ко их је раз­ли­ко­вао Ка­ра­џић. Оту­да је у ју­го­сло­вен­ском, по­себ­но ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду Ка­ра­џи­ће­вом уче­њу при­сту­па­но се­лек­тив­но, а у по­је­ди­ним де­ло­ви­ма оно је и кри­во­тво­ре­но.

Ипак, Ка­ра­џи­ћев при­ступ пи­та­њу рас­про­стра­ње­но­сти срп­ског је­зи­ка го­то­во ни­ка­да ни­је у пот­пу­но­сти од­ба­чен и ни­је остао без сво­јих след­бе­ни­ка (ме­ђу Ср­би­ма: Ђ. Да­ни­чић, Ст. Но­ва­ко­вић, Љ. Сто­ја­но­вић, П. Ми­ло­са­вље­вић, Д. Пе­тро­вић, Р. Ма­ро­је­вић, М. Ко­ва­че­вић, Ј. Сто­ја­но­вић и др.). Ови ауто­ри ће, ма­ње или ви­ше до­след­но, пра­ти­ти Ка­ра­џи­ће­ву иде­ју о срп­ској је­зич­кој при­ро­ди сре­ди­шње ју­жно­сло­вен­ске обла­сти. Нај­зна­ме­ни­ти­ји срп­ски лин­гвист дру­ге по­ло­ви­не ХХ сто­ле­ћа и вр­стан по­зна­ва­лац ју­жно­сло­вен­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је Па­вле Ивић (1924–1999), оце­њу­ју­ћи, нпр., од­но­се са­вре­ме­ног срп­ског и хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка пре­ма соп­стве­ној ди­ја­ле­кат­ској ба­зи и књи­жев­ној тра­ди­ци­ји, ис­та­као је да је срп­ски књи­жев­ни је­зик за­и­ста срп­ски по свом по­ре­клу, док хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик по ве­ћи­ни сво­јих ка­рак­те­ри­сти­ка ни­ти је по­ве­зан с хр­ват­ским ди­ја­лек­ти­ма ни­ти са ста­ри­јом хр­ват­ском књи­жев­ном тра­ди­ци­јом (P. Ivić, Lan­gu­a­ge plan­ning in Ser­bia to­day, In­ter­na­ti­o­nal Jo­ur­nal of the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge, 151, Ber­lin – New York 2001, 8).

Не­сум­њи­во, раз­ли­чи­ти по­ли­тич­ки за­хва­ти и дик­та­ти ни­су бит­ни­је на­ру­ши­ли ви­ше­ве­ков­ни кон­ти­ну­и­тет у по­и­ма­њу срп­ског је­зич­ког и ет­нич­ког про­сто­ра од стра­не срп­ског на­ро­да и ње­го­вих во­де­ћих ин­те­лек­ту­а­ла­ца. И не са­мо срп­ског. На не­ке при­ме­ре сам имао већ при­ли­ке ов­де ука­за­ти, а за­вре­ђу­је па­жњу још је­дан при­мер за крај. На по­ли­тич­кој ма­пи на­ста­лој пре тач­но сто го­ди­на Лон­дон­ским спо­ра­зу­мом (1915), пла­ни­ра­не гра­ни­це Ср­би­је (тј. Ср­би­је и Цр­не Го­ре) ни­су пред­ста­вље­не мно­го дру­га­чи­је од оних срп­ских ет­нич­ких гра­ни­ца ко­је је упра­во фи­ло­ло­шком ме­то­дом, и углав­ном уз по­др­шку та­да­шње европ­ске на­у­ке, оме­ђио Вук Ка­ра­џић.

Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри су тим до­ку­мен­том с по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та та­да­шњи са­ве­зни­ци по­ну­ди­ли Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, Сла­во­ни­ју и ју­го­и­сточ­ну Дал­ма­ци­ју – да­кле срп­ске ет­нич­ке про­сто­ре. Ови и број­ни дру­ги исто­риј­ски по­да­ци мо­гли би упот­пу­ни­ти сли­ку о Ка­ра­џи­ћу и ње­го­вом де­лу, те и от­кло­ни­ти не­га­тив­не сте­ре­о­ти­пе о ње­му ко­ји­ма да­нас ро­бу­је део за­пад­не лин­гви­стич­ке ли­те­ра­ту­ре.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду