Vuk i srpska jezička politika danas

Upor­no i ar­gu­men­to­va­no za­stu­pa­ju­ći svo­je sta­vo­ve, Ka­ra­džić je po­lo­vi­nom XIX sto­le­ća pro­kr­čio put svo­joj re­for­mi. Ona je ima­la ši­rok kul­tu­ro­lo­ški do­met, da­ju­ći zna­ča­jan do­pri­nos učvr­šći­va­nju srp­ske na­ci­o­nal­ne sve­sti. Iako je ži­vot pro­veo u pro­go­ni­ma i osku­di­ci, a nje­go­va de­la če­sto bi­la kri­ti­ko­va­na i za­bra­nji­va­na, u Ka­ra­dži­ću su sle­de­će ge­ne­ra­ci­je vi­de­le osni­va­ča na­u­ke o srp­skom je­zi­ku, osni­va­ča srp­ske et­no­gra­fi­je, pa i pr­vog ori­gi­nal­nog pi­sca sa­vre­me­ne srp­ske isto­ri­je.

Od dru­ge po­lo­vi­ne XIX sto­le­ća bur­ni po­li­tič­ki do­ga­đa­ji do­no­si­li su na na­ci­o­nal­nom i (so­cio)lin­gvi­stič­kom pla­nu na pro­sto­ru ko­ji je Ka­ra­džić sma­trao je­zič­ki (pa i et­nič­ki) srp­skim bit­no dru­ga­či­je na­ci­o­nal­no‑lin­gvi­stič­ko pro­fi­li­sa­nje.

Po­sle Ka­ra­dži­ća, u za­no­su bu­du­ćeg ju­go­slo­ven­skog je­din­stva, naj­pre su ak­tiv­no raz­vod­nja­va­ne na­ci­o­nal­ne raz­li­ke iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta („Sr­bo‑Hr­va­ti“), po­seb­no u ne­srp­skim sre­di­na­ma, a ter­min srp­ski je­zik bi­vao je, u skla­du s ti­me, sve vi­še po­ti­ski­van i pod­vo­đen pod ma­glo­vi­te lin­gvo­ni­me, kao srp­sko­hr­vat­ski / hr­vat­sko­srp­ski i sl. Us­po­sta­vlje­na je na­uč­no‑po­li­tič­ka pa­ra­dig­ma po ko­joj je za­jed­nič­ki „srp­sko­hr­vat­ski“ je­zik sa­da ob­je­di­nja­vao tzv. što­ka­vi­cu, ča­ka­vi­cu i kaj­ka­vi­cu, iako su i da­lje Sr­bi bi­li sa­mo „što­kav­ci“, ma­kar se nji­hov udeo u ovom lin­gvi­stič­kom kor­pu­su sve vi­še sma­nji­vao.

Ova­kvim pri­stu­pom obe­le­žen je ju­go­slo­ven­ski, po­seb­no ko­mu­ni­stič­ki pe­ri­od,ma­da će nje­go­vi re­ci­di­vi po mno­gim pi­ta­nji­ma u sr­bi­sti­ci osta­ti do da­nas. Sla­blje­njem SFR Ju­go­sla­vi­je i nje­nim ras­pa­dom kra­jem HH sto­le­ća, uz obi­la­to spolj­no me­ša­nje, lin­gvi­stič­kim in­že­nje­rin­gom se na ovom pro­sto­ru, po­red te­žnje da se učvr­sti hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik, ra­di na stva­ra­nju i dru­gih po­li­tič­kih je­zi­ka, bo­šnjač­kog i cr­no­gor­skog. U srp­skim ze­mlja­ma iz­nu­đe­ni po­vra­tak srp­skom je­zi­ku sr­bi­sti­ku je uglav­nom za­te­kao ne­sprem­nu, uz stal­ne spolj­ne, pa i unu­tar­nje pri­ti­ske da se ba­šti­na srp­skog je­zi­ka sve­de na sr­bi­jan­sku eka­vi­cu, tač­ni­je, one sr­bi­jan­ske obla­sti ko­je na­sta­nju­ju pra­vo­slav­ni.

Svo­je­vre­me­no po­pu­šta­nje srp­ske lin­gvi­stič­ke na­u­ke pod pri­ti­skom po­li­ti­ke ju­go­slo­ven­stva ne­sum­nji­vo je zna­či­lo od­stu­pa­nje od Ka­ra­dži­će­vog uče­nja i po­dr­šku stva­ra­nju ni­za knji­žev­no­je­zič­kih va­ri­ja­na­ta na srp­skom je­zič­kom pro­sto­ru. Na po­tre­bu raz­dva­ja­nja lin­gvi­stič­kog od po­li­tič­kog pri­stu­pa uka­zi­vao je još F. Mi­klo­šič (1813–1891), pro­fe­sor ka­te­dre za slo­ven­sku fi­lo­lo­gi­ju u Be­ču; on je do­sled­no bra­nio Ka­ra­dži­ćev fi­lo­lo­ški pri­stup, raz­li­ku­ju­ći srp­ski je­zik od hr­vat­skog ona­ko ka­ko ih je raz­li­ko­vao Ka­ra­džić. Otu­da je u ju­go­slo­ven­skom, po­seb­no ko­mu­ni­stič­kom pe­ri­o­du Ka­ra­dži­će­vom uče­nju pri­stu­pa­no se­lek­tiv­no, a u po­je­di­nim de­lo­vi­ma ono je i kri­vo­tvo­re­no.

Ipak, Ka­ra­dži­ćev pri­stup pi­ta­nju ras­pro­stra­nje­no­sti srp­skog je­zi­ka go­to­vo ni­ka­da ni­je u pot­pu­no­sti od­ba­čen i ni­je ostao bez svo­jih sled­be­ni­ka (me­đu Sr­bi­ma: Đ. Da­ni­čić, St. No­va­ko­vić, Lj. Sto­ja­no­vić, P. Mi­lo­sa­vlje­vić, D. Pe­tro­vić, R. Ma­ro­je­vić, M. Ko­va­če­vić, J. Sto­ja­no­vić i dr.). Ovi auto­ri će, ma­nje ili vi­še do­sled­no, pra­ti­ti Ka­ra­dži­će­vu ide­ju o srp­skoj je­zič­koj pri­ro­di sre­di­šnje ju­žno­slo­ven­ske obla­sti. Naj­zna­me­ni­ti­ji srp­ski lin­gvist dru­ge po­lo­vi­ne HH sto­le­ća i vr­stan po­zna­va­lac ju­žno­slo­ven­ske di­ja­lek­to­lo­gi­je Pa­vle Ivić (1924–1999), oce­nju­ju­ći, npr., od­no­se sa­vre­me­nog srp­skog i hr­vat­skog knji­žev­nog je­zi­ka pre­ma sop­stve­noj di­ja­le­kat­skoj ba­zi i knji­žev­noj tra­di­ci­ji, is­ta­kao je da je srp­ski knji­žev­ni je­zik za­i­sta srp­ski po svom po­re­klu, dok hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik po ve­ći­ni svo­jih ka­rak­te­ri­sti­ka ni­ti je po­ve­zan s hr­vat­skim di­ja­lek­ti­ma ni­ti sa sta­ri­jom hr­vat­skom knji­žev­nom tra­di­ci­jom (P. Ivić, Lan­gu­a­ge plan­ning in Ser­bia to­day, In­ter­na­ti­o­nal Jo­ur­nal of the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge, 151, Ber­lin – New York 2001, 8).

Ne­sum­nji­vo, raz­li­či­ti po­li­tič­ki za­hva­ti i dik­ta­ti ni­su bit­ni­je na­ru­ši­li vi­še­ve­kov­ni kon­ti­nu­i­tet u po­i­ma­nju srp­skog je­zič­kog i et­nič­kog pro­sto­ra od stra­ne srp­skog na­ro­da i nje­go­vih vo­de­ćih in­te­lek­tu­a­la­ca. I ne sa­mo srp­skog. Na ne­ke pri­me­re sam imao već pri­li­ke ov­de uka­za­ti, a za­vre­đu­je pa­žnju još je­dan pri­mer za kraj. Na po­li­tič­koj ma­pi na­sta­loj pre tač­no sto go­di­na Lon­don­skim spo­ra­zu­mom (1915), pla­ni­ra­ne gra­ni­ce Sr­bi­je (tj. Sr­bi­je i Cr­ne Go­re) ni­su pred­sta­vlje­ne mno­go dru­ga­či­je od onih srp­skih et­nič­kih gra­ni­ca ko­je je upra­vo fi­lo­lo­škom me­to­dom, i uglav­nom uz po­dr­šku ta­da­šnje evrop­ske na­u­ke, ome­đio Vuk Ka­ra­džić.

Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri su tim do­ku­men­tom s po­čet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta ta­da­šnji sa­ve­zni­ci po­nu­di­li Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, Sla­vo­ni­ju i ju­go­i­stoč­nu Dal­ma­ci­ju – da­kle srp­ske et­nič­ke pro­sto­re. Ovi i broj­ni dru­gi isto­rij­ski po­da­ci mo­gli bi upot­pu­ni­ti sli­ku o Ka­ra­dži­ću i nje­go­vom de­lu, te i ot­klo­ni­ti ne­ga­tiv­ne ste­re­o­ti­pe o nje­mu ko­ji­ma da­nas ro­bu­je deo za­pad­ne lin­gvi­stič­ke li­te­ra­tu­re.

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du