Како је направљена Панама

Самопроглашено независно Косово, према свему судећи, тежи да постане Панама 21. века. Премда су незахвална поређења самопроглашених држава из различитих историјских прилика, минули догађаји неминовно указују на сличност са панамским примером и намећу стари закључак да се историја понавља.

Панама, чија је унутрашња и спољна политика у прошлом веку суштински била везана за Сједињене Америчке Државе, независност од Колумбије добила је 1903. године, пре свега захваљујући америчкој свесрдној подршци. Због тога и не чуди што је панамски амбасадор у УН Рикардо Алберто Аријас, чија земља је овог месеца председава Савету безбедности, скоро са незаинтересованошћу изјавио да ће одлука у погледу признања независности Косова зависити од сваке земље, као и да чланови највишег тела УН имају различите ставове о легалности самопроглашења независности. Ипак, засад је званична Панама суздржана, иако се очекује да ће признати Косово у такозваном другом таласу.

Ова латиноамеричка држава стекла је с почетка 20. века независност, чини се више због тога што Колумбија није хтела да се повинује америчким захтевима него што је била снажна мала група богатих земљопоседника под вођством Мануела Амадора Герера.

Премда су Колумбија и САД потписале Хај-Херен споразум, који је предвиђао да Американце заврше изградњу Панамског канала, конгрес у Боготи је 12. августа 1903. године одбио да прихвати овај договор. Овај потез не само што је још више активирао панамске сепаратисте и остале Панамце који су желели изградњу канала између Атлантика и Пацифика, већ је и убедио Американце да ће лакше остварити своје циљеве уколико финансијски и стратешки подрже отцепљење Панаме.

Панамски политичар Хосе Агустин Аранхо почиње припрему побуне и отцепљења, при чему сепаратистички покрет, због одбијања колумбијских власти, инсистира на томе да они преговарају о изградњи канала директно са САД. Мануел Амадор Гереро је био задужен да отпутује у САД ради добијања подршке сецесионистичким плановима, али осим тога он је успео и да добије подршку важних либералних панамских лидера, као и војног команданта Естебана Хуртаса.

Међутим, под изговором да су тачне гласине како Никарагва намерава инвазију на северну Панаму, званична Богота шаље војни батаљон, који до Панама Ситија бива не само успорен захваљујући руководству панамске железнице већ и команду преузимају сепаратисти. Ипак, трупе револуционарне хунте биле су под будним оком америчког брода „УСС Нешвил” под командом Џона Хубарда, који је помогао да колумбијске трупе што касније стигну у Панаму.

Независност од Колумбије Панама проглашава 3. новембра 1903. године, а дан касније Деметрио Брид, председник Савета панамске самоуправе, постаје де факто председник независне државе, при чему ће наредне године уставотворна скупштина прогласити Герера за првог уставног председника Панаме.

САД прве признају независну Републику Панаму, док су њихове трупе већ увелико биле ту да „заштите” нову владу и државу. Тачно 15 дана од проглашења независности потписан је Хај-Бунау-Вариља споразум о изградњи Панамског канала, који је давао могућност Американцима неограниченог управљања Панамским каналом. Ова ставка уговора ће 50 година касније постати спорно дипломатско питање између две државе.

После проглашења независности званична Богота послала је дипломатску мисију у Панаму у нади да ће их одвратити понудом да ће колумбијски сенат прихватити претходни уговор о Панамском каналу, као и са предлогом да Панама Сити постане престоница Колумбије. Међутим, на састанку на америчком броду „УСС Мејфлауер” панамска делегација одбила је све предлоге. Касније је Колумбија послала делегацију еминентних политичара на преговоре са колегама из Панаме, али договор није постигнут.

Колумбија је 1921. године признала независност Панаме, а САД су Боготи платиле 25 милиона долара у замену за сва потраживања од Панаме.