Тражи се смена Дилме Русеф

Дилма Русеф можда неће дочекати да као шефица државе отвори Олимпијске игре у Рио де Жанеиру следеће године, јер многи у Латинској Америци предвиђају да ће седма економија на свету морати да распише превремене изборе. А само пре десет месеци прва жена на челу Бразила отпочела је свој други мандат упркос стравичном поразу у полуфиналу светског првенства када су Кариоке изгубиле од Немачке са шест голова разлике. По завршетку Мундијала коментарисало се да тај фијаско и понижење фудбалска нација неће моћи да опрости председници. Упркос томе освојила је и други мандат, додуше тесном већином. У међувремену јој је рејтинг опао са тадашњих 29 на девет одсто. За пад популарности левичарске лидерке нису криве слабе игре на спортском терену, већ корупционашке афере које дрмају политичку елиту и многе функционере из Радничке партије, која је на власти пуних 12 година.

Разлог што су Русефовој „одбројавају дани” (како то оцењују западни медији) јесте и јучерашњи предлог Врховног суда да се покрене истрага о неправилностима у изборној кампањи на прошлогодишњим председничким изборима када је она поново изабрана за шефа државе. Одлуком суда тражи се да се утврди да ли су Русеф и потпредседник Мишел Темер злоупотребили свој положај и користили новац стечен на нелегалан начин за финансирање предизборне кампање.

Истрагу је претходно захтевала највећа опозициона партија, чији је лидер Аесио Невес био главни ривал Русефовој на председничким изборима у октобру прошле године.

Због економске рецесије, огромних улагања у нерентабилне стадионе, великих грађевинских проневера и политичких утицаја на склапање послова државне нафтне компаније „Петробрас”, популарност владајућој гарнитури је драстично пала, а некадашњи коалициони савезници Радничке партије придружили су се опозицији и траже у Конгресу разрешење Дилме Русеф.

Председницу државе оптужују и за послове за које није могла бити крива јер су уговарани док је на власти био популарни Лула да Силва, оснивач Радничке партије, највећег и најмасовнијег левичарског покрета у Латинској Америци.

Управо се од Луле, човека огромног политичког талента, који је са основношколским образовањем водио успешно латиноамеричког гиганта и за чије владавине су милиони Бразилаца изашли из сиромаштва, очекује да спасе левицу. Он је својевремено стао иза Дилме Русеф, која је била његов кандидат за председницу. Иако су Бразилци од њега то тражили, није хтео да мења устав и да се кандидује за трећи узастопни мандат, као што су то урадили неки други латиноамерички лидери. Сада наговештава да би могао да се кандидује на следећим изборима.

У тексту који још у фебруару објавио мадридски „Паис”, колумниста Хуан Аријас, добар познавалац бразилских прилика, очекује да ће позиви Лули бити све гласнији уколико Дилма Русеф буде натерана да се повуче и уследе превремени избори.

О повратку харизматичног самоуког политичког професионалца већ годинама се спекулише. Али овога пута то би био једини начин да се левица задржи на власти у Бразилу.

Многи се сећају и како је Лула, тада председник Бразила, плакао од среће када је Рио де Жанеиро изабран за домаћина олимпијских игара. Тада је амерички председник Барак Обама навијао за Чикаго. Победила је Лулина опција.