Нобелова награда за мир „арапском пролећу”

Нобелову награду за мир су ове године добили спасиоци „арапског пролећа” у Тунису, Квартет за национални дијалог, организација коју сматрају најзаслужнијом што је низ протеста и преврата који је захватио арапски свет 2010. године макар у тој земљи довео до релативно мирне и функционалне државе.

Квартет представља скуп Општег синдиката, удружења привредника под називом Конфедерација индустрије, трговине и рукотворина, затим активистичке Лиге за људска права и националне Адвокатске коморе. Након свргавања дугогодишњег владара Туниса Зинеа ел Абидина Бена Алија у такозваној револуцији јасмина, у тренутку када је претио грађански рат, Квартет је успео да организује мировни процес између исламиста, који су преузели власт, и опозиције. То је постепено довело до смиривања ситуације и транзиције ка демократији у земљи, иначе првој у арапском поднебљу која је добила устав, пре више од 150 година.

Избор Нобеловог комитета је био изненађујући пошто се очекивало да ће овог пута лауреат бити неко посвећен ублажавању мигрантске кризе или борби против ширења нуклеарног оружја. У том контексту су се, од укупно 273 кандидата, највеће шансе за награду – која ће, уз суму од око милион долара, бити уручена 10. децембра у Ослу – давале немачкој канцеларки Ангели Меркел, шефовима америчке и иранске дипломатије Џону Керију и Џаваду Зарифу и папи Фрањи.

Политичке интерпретације награде, које су постале незаобилазне због неких контроверзних избора победника, сигурно неће изостати ни ове године. Ово посредно признање „арапском пролећу”, порука да оно може бити добра ствар када се спроведе како треба, стиже у часу када у земљи где је такав покушај револуције пропао, у Сирији, снаге одмеравају Америка и Русија. Иронично или не, на страни Америке, која је после почетног оклевања подржала „арапско пролеће”, налазе се и блискоисточне силе које су чиниле све да угуше такве немире на сопственој територији. Уз Русију пак стоји одбачени фаворит, Иранац Џавад Зариф, заједно с режимом у својој држави.

Све то, наравно, не поништава достигнуће Квартета за национални дијалог, премда ће и у Тунису сигурно бити заједљивих коментара да је он можда добро започео посао, али да би неко већ једном морао да га приведе крају. Тунис јесте далеко најстабилније од свих арапских друштва у којима су пре пет година букнули протести, што ипак не значи да је лишен тешких превирања. Осим што је привреда и даље у врло лошем стању, с високим процентом незапослених, исламисти су све само не мирни. Штавише, процењује се да је њихов покрет у протеклих неколико година ојачао и да се из Туниса око три хиљаде особа, више него из било које друге земље, придружило џихадистима у Сирији, Ираку и суседној Либији. Тамо су, према извештајима, успоставили логоре за обуку, одакле упозоравају да ће се вратити у домовину да заведу тврди исламистички систем. Мало је недостајало да борбени редови у тим камповима не буду још згуснутији: чак осам хиљада екстремиста из Туниса су власти, како су саопштиле прошлог фебруара, спречиле да се придруже тим групама.

Исламистички терористи су у Тунису од почетка године приредили два велика напада, у музеју „Бардо” и на плажи у летовалишту Сус, где је укупно погинуло 60 особа, махом странаца. То је истовремено био и „масакр” туниског туризма, који тој земљи доноси око 15 одсто националног бруто производа и обезбеђује готово 14 одсто радних места. Након напада, број туриста се драстично смањио.

И пре тих спектакуларних терористичких чинова, Тунис није био поштеђен сукоба. Управо се Сус, то јест неколико његових четврти, сматра једним од највећих регрутних центара за исламисте у земљи. Они су пре три године чак покушали и препад на полицијску станицу у јужном делу Суса, а бомбаш самоубица је годину дана касније детонирао експлозив, такође на плажи једног од локалних хотела, не повредивши никога изузев, и то смртно, себе. У исто време полиција је спречила другог бомбаша да у ваздух дигне гробницу бившег председника државе Хабиба Бургуибе. Осим исламиста, полицију су, додуше не с намером да усмрте њене припаднике, нападали и други Тунишани, превасходно млађи, на југу земље, насилним демонстрацијама тражећи побољшање економских прилика.

Без обзира на то, Нобелов комитет је проценио да је Квартет за национални дијалог успео да, како је образложено, формира темељ за национално братство које би требало да послужи као пример осталим земљама. И Фредерика Могерини, висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност, прокоментарисала је да признање Квартету показује национално јединство и демократију као решења за излазак из кризе у региону. Одлуку о лауреату су поздравили и други европски званичници, међу којима и несуђена добитница Ангела Меркел, затим Лех Валенса, који је награду добио 1983. године, Уједињене нације...

Списак оних који одобравају овогодишњи избор победника сигурно ће бити и дужи пошто је лакше сложити се са њим него с неким од претходних. Одлука да се награди Барак Обама у тренутку када је тек постао амерички председник једна је од најконтроверзнијих, нарочито ових дана, када је војска под његовом командом бомбардовала авганистанску болницу под управом још једног добитника „Нобела” за мир – Лекара без граница. Нису се сви сложили ни с доделом тог признања Европској унији, као ни Мартију Ахтисарију и Алу Гору, док је Кина побеснела кад је награђен дисидент Љу Сјаобо. Сумњало се и у мировне заслуге Јасера Арафата, Јицхака Рабина и Шимона Переса. Највише згражавања вероватно је ипак изазвало награђивање Хенрија Кисинџера.

Пре годину дана, шеснаест угледних мировних активиста и професора универзитета из Скандинавије, уверени да Нобелов комитет својим одлукама изневерава легат на основу којег је основан, поднело је против његових чланова захтев за кривичну истрагу норвешким истражним органима.