Сви смо ми помало дођоши

Драма  „Heimatbuch ” ( „Хајматбух”) Каће Челан, за коју је режију, избор музике и сценографије урадио Горчин Стојановић, биће изведена у петак, 16. октобра као прва премијера у новој сезони Народног позоришта из Сомбора. Посебну топлину целој причи о животу војвођанских Шваба даје трагична љубав која се дешава између Драгише Павловића, 41-годишњег управника логора, и Немице Розе Драх, 16-годишње заробљенице. Костиме је урадила Лана Цвијановић. У глумачкој екипи су: Александар Ђурица, Татјана Шанта, Милица Јаневски, Бранислав Јерковић, Ивана В. Јовановић, Милица Мима Трифуновић, Марко Марковић и други.

Драма „Хајматбуха” прича  о животу војвођанских Шваба из 1946. године у гаковачком логору, надомак Сомбора. Зашто сте у овом тренутку одлучили да радите ово дело?

Заправо, нисам се одлучио сада. Одлучио сам одавно, има томе више од 25 година, у време када је почело моје професионално бављење позоришном режијом и када сам пожелео да режирам овај комад. Прича „Хајматбуха” Каће Челан јесте наша општа прича, иако је прецизно смештена у Парабућ, данашње Ратково, и Гаково, надомак Сомбора. Сви смо ми, уосталом, и не само у нашем делу света, „дођоши” однекуд, и сви смо ми, у исти мах, староседеоци. Сви смо обележени повешћу. Овде је реч о суровој и нежној, поетичној и хаотичној причи, којом доминира нешто посве неочекивано – људскост, узајамност, солидарност, идеја опроста, тријумф саживота, лепота спознаје различитости. А све то на повесном фону репресије над оним делом подунавских Шваба, неупрљаних нацизмом ни више ни мање од оних из већинских народа који сада бивају рехабилитованима, Швабама, који су, заправо, најстарији становници Војводине и чија је култура и дан-данас цивилизацијска основа тог, али не само тог простора. То, уосталом, баштините и ако о томе ништа не знате – довољно је да у руку узмете „шрафцигер”, промените „фасунг”, понесете „цегер”.

Представа „Хајматбуха” бави се бесмислом колективизације било ког чина. Која је особеност вашег читања ове комплексне драме која је своју праизведбу имала 1988. у КПГТ-у у Суботици?

Пре више од четврт века комад је игран у суботичком Народном позоришту, а пре двадесетак година у Немачкој. Награђен је на Бонском бијеналу, оном које је, касније, препознало и неке друге овдашње ауторе. Оно што је тада било готово фељтонистичко откривање једног потиснутог феномена, сада је ствар Каћине поетичности: комад је доследно фрагментарна драма и још доследније поетска драма, утемељена, рекло би се – кишевским и ковачевским принципима, у неоспоривим чињеницама, јер како би рекао Мирко Ковач, „писање из малог мозга је обично дрљање”. Представа настоји да буде нежна и запитана. Не доказује ништа, не убеђује у било шта. Посве је „неангажована”. И не хаје за фељтонистику, публицистику и „провокативност”. Осим, евентуално, театарске. То је, можда, отуда што њеним ауторима и протагонистима струји неограничено поверење у уметност позоришта.

Дар неминовно ишчили ако човек који је једном „успео” непрестано покушава да се допадне маси, да буде вољен... Колико је тешко бити аутентичан, принципијелан, доследан, свој?

Било која врста бављења резултатом пре него што почне процес, чини ми се не само у уметности, неминовно води до потребе за нападним допадањем другима. Није комерцијална она уметност која зарађује новац, него она која је срачуната на тако нешто, без обзира на то да ли је реч о новцу масовне публике или неког мецене. Уметност је као љубав: или је безусловна, или није уметност, није љубав. Безусловност о којој је реч припада личном интегритету појединца. Онај који се уметности лаћа као средства за посредовање било чега осим чулне и интелектуалне истине конкретног уметничког дела, изневерава себе, не и уметност, њу не може изневерити, она му напросто измиче. Уметност није публицистика. Ангажман је иманентан или формалан – различити материјали захтевају различите приступе, али ако нема уметничког посредовања, остаје само пука галамџијска фељтонистика. А и та је мода прошла, уосталом.

Ово је, кажете,  идеално место за 15 минута „ворхоловске” славе... На основу чега конкретно тврдите да је у Београду лако брзо постати првак у било којој категорији?

Свака провинција провинцијална је на свој начин. Има места у којима никад не можете постати звезда, ускогруда чаршија то не допушта. А има и таквих у којима се находи више чаршија: националистичка, демократска, грађанска, фашистичка: ту је довољно гракнути на једну, да би вас прихватила друга. Тада ће вам бити заборављено што сте раније припадали баш тој чаршији коју сада, као, нападате, биће вам опроштено што сте радили у театрима у које други нису ни улазили, писали у новинама које беху отворено фашистичке, што сте снимали у сенци артиљеријских оруђа којима се уништавају градови, што сте, укратко, били на страни бешчашћа. Бити славан, то је тако лако.

У својим колумнама разрачунавате се са разноразним проблемима.  Са чим се разрачунавате када сте сами са собом?

Ја сам позоришни уметник. У позоришту се разрачунавам са собом и светом у себи. У новинама: са светом око себе и, неминовно, собом у том свету.

У Гинисову књигу рекорда, кажу, бићете уврштени као једини лик који је више „кул” од Сергеја Трифуновића. Све знате, све коментаришете, а понекад и режирате. Зашто?

Енглеску реч „кул”, што значи „хладно”, у колоквијалном изразу нисам употребио више од двадесет година, и не знам шта она данас означава. Тако да не могу одговорити на то питање. Али, свако поређење са мојим Сергејом ми је драго, иако је поуздано на моју штету. Ја сам колумниста из области које познајем или мислим да познајем: култура, друштво, политика, фудбал, кафана. О скупим или јефтиним аутомобилима не знам ништа, па о томе никад ништа и не говорим. Или о домаћој поп музици, ако тако нешто још постоји. Имам дивљење, мада не и разумевање, за људе који троше време и памет на кола у која никад неће сести, особе с којима никад неће спавати, сатове с којих никад неће очитати време, и знају све о томе. Пре 32 године био сам колумниста који пише о рокенролу, тада сам о томе нешто знао. Потом сам писао о филму, као студент, док нисам почео да режирам. Што чиним онда када је могуће, са једним јединим самозахтевом: радити најбоље што умете, бар толико да вас урођени стид пред самим собом не спречи да се и даље бавите уметношћу.