Кад поштанско сандуче „нападне” пролазника

Жуто поштанско сандуче на углу Фрушкогорске и Улице народног фронта у Новом Саду главни је актер судског спора између Јасмине В. и Јавног предузећа „Пошта Србије”. Ова метална кутија, димензија 30 пута 40 центиметара, која више деценија стоји на истом стубу прилазних степеница ДДОР зграде, „нанела је физичку бол и изазвала страх високог интензитета” код четрдесеттрогодишње Новосађанке, оценио је Основни суд у Новом Саду. Пресуда у корист Јасмине и њено образложење у које је „Политика” имала увид, достојни су рубрике „Веровали или не”.

Наиме, жуто поштанско сандуче нашло се Јасмини на путу до банкомата 21. маја ове године. Она је тога дана, како је наведено у документима, у намери да подигне новац дошла до прилазних степеница зграде где се налазио банкомат. Разговарала је са пријатељицом, којој је оставила бебу на чување, у колицима испред зграде. У моменту када се окренула и закорачила на степенице, ударила је главом у метално сандуче, постављено на висини око 160 до 170 центиметара. Изгубила је равнотежу и пала.

Возилом Хитне помоћи превезена је у Ургентни центар Клиничког центра Војводине. Лекари су констатовали лакше повреде, ушили јој посекотину на глави, одредили терапију и отпустили на кућно лечење.

Тада је Јасмина одлучила да тужи предузеће „Пошта Србије”, због поштанског сандучета. Током ове својеврсне судске драме оштећена Новосађанка изнела је пред судским већем своје виђење догађаја, говорила о страху и болу који је претрпела. Суд је оценио да је Јасминин исказ јасан, логичан, убедљив, потпуно у складу са доказима, а „одговара и животном току догађаја”.

Вештачењем је утврђено да је Јасмина „претрпела примарни страх високог интензитета од седам степени који је трајао минут. Појашњења ради, на скали од нуле до 10, нула је одсуство страха, а 10 највећи интензитет. То је био примарни страх, који је, како је објашњено у пресуди, субјективни доживљај трауматске ситуације и траје дуже од самог тренутка повређивања.

„Доживела је и секундарни страх, који је трајао два сата – током прегледа и обраде ране у болници. Он је био интензитета шест, седам степени. Затим је наредна 22 часа њен страх био интензитета пет, шест степени, а онда се за по степен, два смањивао у наредним данима. Након збрињавања повреде остао је позни страх, који је слабијег интензитета у односу на примарни. Он је присутан један до два месеца након незгоде, а заправо реч је о страху од поновног повређивања”, сматра суд. Ипак, како је оцењено, њој није умањена трајна животна активност и није „настала наруженост”.

Међутим, суд сматра да је и жртва делимично одговорна за незгоду.

„Кретала се погнуте главе и журећи, што је утицало на пажњу. Одговорна је због тога што је, окренувши се нагло и не гледајући испред себе већ у под, ударила у поштанско сандуче. Морала је да буде опрезнија и да се креће пажљивије. Због тога је за несрећу одговорна 30 одсто, а допринос туженог је 70 одсто”, сматра суд.

Одбрана је током поступка истицала да је Јасмина могла да се повреди искључиво својом кривицом и непажњом, те да метално жуто поштанско сандуче „по својој природи и намени није у прилици да задаје ударце, као и да се налази на месту које је за то предвиђено – и то више деценија”.

Епилог овог несвакидашњег судског спора је првостепена пресуда у корист Новосађанке и евентуални „бонус” од 98.000 динара на њеном рачуну на штету „Пошта Србије”, уколико другостепени суд потврди ову пресуду.