Кад Француз остане без кошуље

Да се деца, жене и мушкарци пењу уз жилет-жице, посрћу пред псима трагачима, сузавцем и палицама, да их вуку за рукав или за јакну, да иду боси и голи, тога смо се нагледали. Али да директор остане без кошуље, без машне и ташне и да тако голорук крене у бег преко границе, из његовог ограђеног  бизнис света, то руши углед нације, државе, Европе, универзума.

„Шокантно, скандалозно и недопустиво” – тако су премијер, председник и министри Француске окарактерисали „агресију руље” која је упала на састанак Управног одбора „Ер Франса”, разјурила директоре, раздерала двојици менаџера кошуље и сакое. Ни телохранитељи нису успели да их заштите, па су њих двојица, бежећи главом без обзира, голи до појаса, прескочили жицу која ограђује седишта компаније и одјурили у безбедније просторе.

Кад радници постану руља: „Руља”, реч која се ретко употребљава за припаднике великих европских нација, готово је линчовала функционере „Ер Франса”, незадовољна због бизнис-плана о „подшишавању” компаније. У оквиру те нове, краће фризуре, планира се отпуштање три хиљаде запослених у националној авио-компанији. Без свог радног места остаће 300 пилота, 900 стјуардеса и 1.700 службеника.

Бизнис не води рачуна ни о земаљској ни о небеској правди. Без службе ће остати највише оних који су добровољно већ премашили ригорозни план штедње, одрекли се плаћених годишњих одмора, надница за прековремени рад и осталих „социјалних привилегија”, због којих национална авио-компанија не може да стане на ноге и да послује са планираним профитом.

Торзо и лик једног од главних аутора бизнис-програма, менаџера за људске ресурсе Гзавијеа Бросете, осванули су на насловним страницама. О њему се ових дана прича као о жртви линча – „Морао је да се пење уз жичану ограду како би се спасао од стотина незадовољних радника”.

Два дана после овог догађаја, опширном истрагом у компанији, идентификовани су осумњичени. „Биће приведени правди и најстроже кажњени”, обећао је француски премијер Мануел Валс.

Да је Маркс жив, зар му ова истинита прича из богатог капитализма не би послужила као савршен пример угњетавања људских ресурса? На триста километара од Париза је лука Кале, у којој се налази Џунгла, али ту капитализам још није стигао.

Туберкулоза у Џунгли: Прва студија о условима у избегличком логору где живе мигранти из Судана, Авганистана, Сирије и Еритреје објављена је пре два-три дана. „Шаторско насеље нападају пацови, вода је загађена фекалијама, ешерихија коли је пронађена у текућој води, многи становници Џунгле болују од туберкулозе, шири се шуга, готово све три хиљаде насељеника пате од посттрауматских поремећаја изазваних ратом и прогонима у њиховим земљама...”, пише лондонски „Гардијан”.

Студију су урадили истраживачи са Универзитета у Бирмингему, који су од априла до јуна скупљали податке са терена у Џунгли. Они су такође утврдили да ту живи све већи број жена и деце, и оценили да су услови паклени, да су избеглице гладне и болесне, да се у Калеу не примењује ниједан од међународно договорених стандарда о помоћи и заштити избеглица и да је то „удар на репутацију европских земаља”.

Званични Лондон, међутим, сматра да би улазак „младих, јаких и имућних мушкараца” из Џунгле у Калеу у Британију пореметио кохезију њиховог друштва. Са највишег места владајуће Конзервативне странке поручено је да Британија неће дозволити да ти „најјачи” уђу у земљу, и да то не би било праведно према нејачи која гола, боса и гладна лута по избегличким камповима на Блиском истоку.

Најављује се и здружена подршка тајном плану о враћању 400.000 одбијених азиланата у њихове земље, макар то била и Сирија. Лицитира се са високим процентима младог мушког мигрантског становништва у Џунгли. Од Марин ле Пен, лидерке крајње француске деснице, преко бившег министра за запошљавање Гзавијеа Бертрана, до највиших функционера Велике Британије, сви су сложни да у Џунгли живи 95, 96, или 99 одсто младих мушких економских миграната. То су „ловци на посао са мобилним телефонима”, а не породице које у очајању беже од рата и прогона, каже Бертран.

Вратимо се париском бизнису. У децембру тамо треба да се одржи конференција УН о климатским променама. Свет мора да се договори како да смањи емисију отровних и штетних гасова, и како да до 2030. не повећа температуру земље за више од два степена Целзијуса. Предвиђа се долазак многих лидера. А све то кошта. Зато су неки од главних спонзора конференције највећи загађивачи природне средине. Међу њима је и „Ер Франс”. Невладине организације са целе планете најављују долазак у Париз, мирне демонстрације, блокаде и барикаде. Могло би се десити да још неки високи менаџер или политичар остане без кошуље. Ето нама надреалне приче за насловну страну.