Брбљиви храм

Већина људи у Србији национални парламент не доживљава као храм демократије него као велику причаоницу, место где посланици размењују политичке поруке и послушно следе упутства партијских шефова и тајкуна, уместо да самостално доносе законе, контролишу владу и на делу доказују вредности демократије. Једном речју, да побољшају живот грађана, а не да се свађају и – сликају.

Акредитовани новинари у парламенту су протекле недеље, када је Скупштина заседала поводом самопроглашене независности Косова и Метохије, били очајни због сатнице: седнице је првобитно заказана за 16 а онда померена за 20 часова. Коментарисало се – хоће да се сликају и да их сви гледају јер су у то време грађани код куће.

То није једини разлог зашто се и у Србији, али и у остатку света, о парламенту чешће говори као о причаоници него храму демократије. „У модерним, сложеним и диференцираним друштвима, захваћеним вртлозима глобализације и – или транзиције истина о (националним) парламентима је негде између екстремних оцена – по моме суду, много ближе оној разорно критичкој”, каже политиколог Зоран Стојиљковић, који је један од аутора управо изашле књиге „Дилеме и изазови парламентаризма”.

Он парламенту замера то што не креира законе већ спроводи предлоге и налоге владе. „Парламенти са утемељеном демократском традицијом имају и развијену мрежу контаката посланика и њихових канцеларија с грађанима у њиховим бирачким окрузима, као и развијен институт посланичких питања и обавезу представника владе да у разумном року одговоре на њих.”

Овакву везу између посланика и бирача нови Устав Србије чини скоро немогућом. Аналитичар Владимир Гоати каже да су усвајањем новог Устава посланици претворени у привремене и заменљиве носиоце императивног партијског мандата, парламентарни клуб у групу појединаца без икакве аутономије, а парламент у проточни бојлер политичких партија.

Пропорционални изборни систем са Србијом као једном изборном јединицом и јединственим страначким листама с којих руководиоци бирају посланике довео је до тога да половина Републике нема свог представника у Скупштини. „Праксу јавног слушања има само пет одбора, а ни посланичка питања нису довољно обавезујућа пракса. Посланици и шефови клубова припадају ширем кругу партијских моћника, па је нормално да је моћ концентрисана у влади и око ње. Зато оцена да би парламент био рационалнији када би уместо свих посланика седели само ’партијски бичеви’, није лишена основа”, каже Стојиљковић.

Према истраживању Цесида од 2004. до 2007. године поверење у партије има приближно сваки четврти а у парламент тек сваки пети грађанин. Анализе „Транспарентности Србија” показују да грађани у читавом региону политику и политичаре доживљавају као најподложније корупцији.

Када партијска врхушка одређује посланике који морају да гласају како им се каже иначе губе место, јасно је да парламент не контролише владу. Професор ФПН-а Славиша Орловић каже да „партијска дисциплина ограничава парламентарну контролу. Контрола се своди на опозиционе партије које немају моћ (већину) да смене владу”. Он каже да је до сада за покретање расправе о неповерењу влади било потребно 20 посланика, а по новом Уставу је потребно 60. Слабљење контроле функције огледа се у томе што се поновни предлог о неповерењу влади, ако први не буде изгласан, не може покренути пре истека 180 дана. Парламент је до сада само бирао, али не и разрешавао владе, иако је опозиција у неколико наврата захтевала да се расправља о поверењу влади или неким министрима. Скупштинска већина је готово увек игнорисала захтеве опозиције.”

Ипак, има и нешто што је позитивно. Стојиљковић каже да Србија након готово две деценије вишепартизма и поступног одласка са сцене лидера–оснивача, добија партије стабилне и подобне за парламентаризам. „Међутим, проблем су пропорционални избори, јер по налазу Цесидових истраживања из 2005. и 2006. године већина грађана, експерата и аналитичара заговара повратак на већинске изборе. Али, у нашим условима ни то не би било идеално. Решење би били пропорционални избори са затвореним листама, али уз непроменљив редослед кандидата и повећан број изборних јединица. Тако би биле изражене регионалне карактеристике и специфичности”, каже Стојиљковић..

Посланички имунитет, добре плате, плаћени разни трошкови и дневнице, изазивају сталне критике јавности. С друге стране, народу се њихове обавезе чине недовољне. Људима се седнице парламента чине неефикасним, јер рад у одборима, посланичком клубу и странци није видљив. Народ види само оно што раде пред телевизијским камерама: бескрајне приче и свађе.